ШТА ЧИТАТИ? Историјски и библијски Израел. Историја, традиција и архиве Израела и Јудеје

Historical and Biblical Israel. The History, Tradition, and Archives of Israel and Judah, By: Reinhard G. Kratz, Translated by Paul Michael Kurtz, 288 Pages, Hardcover, Published By: Oxford University Press, Published: February 2016

Однос историјске стварности и библијске традиције

Књига Рајнхарда Г. Краца „Историјски и библијски Израел” представља ревидиран и проширен превод његове монографије из 2013. године, која се бави кључним питањем: под којим социолошким условима је хебрејска Библија постала ауторитетна света књига. Крац полази од претпоставке да се историјски портрет Израела представљен у библијској традицији не може једноставно поистоветити са стварним историјским подацима о Израелу и Јуди. Аутор структурира своје истраживање кроз три целине: геополитички контекст заснован на археологији, развој саме библијске традиције и анализу архивских извора. Он прави оштру разлику између старијих, пребиблијских материјала и каснијих слојева које назива „библијским идеалима” — литерарно конструисаном пожељном прошлошћу која је служила за обликовање верског идентитета, често се удаљавајући од фактографске реалности коју нуде епиграфски докази.

Сукоб библијског идеализма и археолошких података

У својој анализи, Крац користи ванбиблијске изворе, попут папируса из Елефантине и архива из Ал-Јахудуа, како би поткрепио теорију да је библијски јудаизам у својим почецима био само једна од многих фракција, а не мејнстрим религија. На пример, док библијски текстови попут књиге Јездрине строго осуђују мешовите бракове, архивски подаци из изгнанства показују да су они били уобичајена пракса, што сугерише да Мојсијев закон тада није имао свеобухватан ауторитет међу свим Јудејцима. Критичари, међутим, истичу да је Крацов закључак како археолошки докази немају „праву легитимност” у односу на литерарну историју превише радикалан. Такође, његово тумачење самарићанских текстова као паралелних развоја, уместо као свесних теолошких измена у сукобу са Јерусалимом, доводи у питање традиционалну хронологију ширења Торе као светог списа, коју он смешта тек у 2. век пре нове ере.

Диверзитет раног јудаизма и пут ка доминацији

Завршни део књиге нуди комплексну слику тога како је један секташки покрет успео да постане доминантан и прерасте у оно што данас познајемо као библијски јудаизам. Иако свици из Кумрана јасно показују да јудаизам Другог храма није био монолитан, они истовремено сведоче о дубоком поштовању према библијским текстовима унутар различитих заједница. Крац наглашава да су многе „небиблијске” групе имале своје специфичне богослужбене праксе, што потврђују налази попут светилишта у Араду. Књига се завршава позивом на тражење средњег пута између вере и историјске критике, тврдећи да научна анализа не би требало да угрожава личну веру, већ да се оба поља морају развијати независно, уважавајући сложеност процеса којим је историја постала света традиција.