The Pursuit of the Soul. Psychoanalysis, Soul-making and the Christian Tradition, By: Peter Tyler, 208 Pages, Paperback, Published By: Bloomsbury T&T Clark, Published: February 2016
Синтеза античке филозофије и патристичке мисли о души
Књига Питера Тајлера пружа детаљан увид у еволуцију концепта душе, почињући од Платоновог учења које је поставило темеље западне мисли. Платон је душу посматрао као вечну и бесмртну суштину која претходи телу, а њен боравак у материјалном свету видео је као припрему за коначно ослобађање кроз филозофску праксу. Његов концепт нуса и „душе света” имао је огроман утицај на касније мислиоце попут Плотина, чији је фокус на контемплацији и чежњи душе за повратком у истинску домовину постао кључан за светог Августина. Тајлер вешто повлачи паралеле између Плотиновог трагања и Августинове славне мисли о немиру срца које тражи спокој у Богу, али наглашава и суштинску разлику: за Августина, филозофски напор сам по себи није довољан, јер душа не може пронаћи пут кући без деловања божанске благодати коју излива Тројица. Овај одељак књиге осветљава разноликост хришћанске аскетске традиције, где се, на пример, Ориген разликује од Августина по свом учењу о преегзистенцији душе, чиме се показује како су различити културни контексти обликовали теолошку антропологију.
Психоаналитички заокрет и потрага за „душом” у модерном добу
Прелазећи са теолошких на психоаналитичке основе, аутор анализира како су „оци оснивачи” ове дисциплине редефинисали појам душе унутар научне парадигме. Тајлер истиче значајан лингвистички проблем: Фројдови оригинални немачки термини за душу су у енглеским преводима често замењивани речју „ум”, што је довело до механистичког разумевања његове теорије. У контрасту са Фројдовим детерминизмом, Ото Ранк је одбио медикализацију психоанализе, заговарајући хуманистички приступ у којем се сопство не посматра кроз чисте чињенице, већ кроз интерпретацију људског феномена, што је касније утицало на егзистенцијалну психотерапију. Надаље, Џејмс Хилман, ученик Карла Јунга, додатно раздваја „душу” од „психе”, повезујући прву са религијским дискурсом и имагинацијом, а другу са науком. Иако Хилман одваја душу од трансцендентног, он јој оставља огроман простор унутар људске маште, критикујући психологију због немогућности да се суочи са унутрашњом тамом и мистеријом људског бића.
Постмодерни изазови и интеграција либидиналног и стваралачког сопства
У завршним поглављима, Тајлер се бави постмодерним заокретом, покушавајући да у кратким цртама обухвати комплексне мислиоце попут Томаса Мертона, Лудвига Витгенштајна, Рабиндраната Тагоре и Едит Штајн. Иако се може замерити одређена брзина и штурост у приказу ових аутора, заједничка нит која их повезује јесте потрага за језиком душе који научни материјализам не може у потпуности да обухвати. Закључак књиге нуди синтезу у којој се језик душе користи за говор о сопству на начин који превазилази границе физике или теолошке метафизике. Тајлер позива на разумевање душе као креативне, уметничке и либидиналне стране људског бића, наглашавајући да је управо тај необјашњиви део човека оно што нас чини аутентичним. Ово дело представља важан мост између психологије религије, пастирског саветовања и филозофске антропологије, нудећи драгоцен оквир за разумевање комплексности односа између Бога, душе и модерног света.
О аутору
Др Питер Тајлер је виши предавач и директор програма пастирске теологије на Универзитетском колеџу Свете Марије у Твикенаму у Великој Британији. Претходне публикације укључују „Свети Јован од Крста – истакнути хришћански мислилац” (Continuum 2010), „Извори преображаја: Ревитализација хришћанске духовности” (уредио са Едвардом Хауелсом) (Continuum 2010) и „Повратак мистичном: Лудвиг Витгенштајн, Тереза Авилска и хришћанска мистична традиција” (Continuum 2011).
