Празновање новог почетка у Александровом царству
Прослава Нове године представља један од најстаријих и најраспрострањенијих обичаја у историји човечанства, а корени ове традиције сежу хиљадама година у прошлост. Иако у самој Грчкој постоји релативно мало доказа о специфичним новогодишњим фестивалима, у оквиру огромне империје коју је изградио Александар Велики постојало је велико богатство различитих култура са јединственим обичајима. Након што је Александар покорио Балкан, Анатолију, Египат и Блиски исток све до Индије, грчка власт није гушила локалне традиције, већ им је дозволила да опстану. Тако су се унутар једне државе могли наћи најразличитији начини обележавања цикличне обнове времена, од астролошких посматрања у долини Нила до комплексних ритуала у срцу Месопотамије.
Египатски „Вепет Ренпет” и излазак Сиријуса
У старом Египту, Нова година није почињала усред зиме, већ средином јула, а њен почетак био је нераскидиво везан за астрономију и природне циклусе. Главни знак за почетак фестивала под називом „Вепет Ренпет” био је поновни излазак Сиријуса, најсјајније звезде на небу, након што је седамдесет дана била невидљива. Овај астролошки догађај готово се поклапао са годишњим изливањем Нила, што је за Египћане имало пресудан практичан значај јер је плодност поља директно зависила од те поплаве. Грчки владари, укључујући и самог Александра који се прогласио фараоном, нису ометали ове древне обреде, па су се празновања уз гозбе и верске ритуале несметано наставила, славећи истовремено и божанску вољу и виталну снагу реке која живот значи.
Вавилонски „Акиту” и тријумф бога Мардука
Вавилон је за Александра Великог имао посебан значај, до те мере да је намеравао да га учини престоницом свог царства. У време његовог освајања, још увек је био жив величанствени новогодишњи фестивал познат као „Акиту”, који се одржавао у пролеће, током месеца нисану. Овај празник је обележавао жетву јечма, али је имао и дубоку теолошку потку која је укључивала јавно читање епа „Енума Елиш”, који описује успон главног бога Мардука на власт. Вавилонци су чак изван самог града имали посебну грађевину познату као „кућа Нове године”, која је вероватно служила као храм за централне ритуале. Кроз ове церемоније, у којима су активно учествовали и краљ и свештенство, заједница је потврђивала своју лојалност божанском поретку и осигуравала просперитет за наредну годину.
Фригијски култ Атиса и обнова вегетације
У области данашње Турске, Фригијци су неговали своју традицију која је такође била уско везана за пролећну равнотежу и пољопривредне циклусе. Њихова Нова година била је посвећена богу Атису, заштитнику вегетације, а суштина прославе лежала је у симболици његове смрти и накнадног васкрсења. Појава првих усева спремних за жетву логично је интерпретирана као поновни повратак бога у живот, чиме се славила неуништива снага природе. Иако научници данас имају ограничене податке о тачном току овог фестивала, јасно је да је фригијска религија била врло активна у Александрово доба, што потврђује и позната легенда о Гордијевом чвору који се налазио управо у храму фригијског бога Сабазија.
Феничанска традиција и васкрсење Мелкарта
Феничани, познати као врсни поморци и трговци са Леванта, задржали су своје културне специфичности и под грчком влашћу након драматичне опсаде Тира. Слично својим суседима у Вавилону и Фригији, почетак године су везивали за пролеће, али су га прецизније повезивали са пролећном равнодневицом. Централни део њиховог новогодишњег празника био је ритуал васкрсења бога Мелкарта, једног од најважнијих божанстава феничанског пантеона. Специјално задужени званичници изводили су сложене обреде како би повратили бога у живот, што је, слично другим културама тог доба, симболизовало нови почетак, наду и обнову животне енергије читавог друштва, уз обавезне заједничке гозбе које су учвршћивале друштвене везе.
0 Коментари