Успон Резе Пахлавија: ирански опозициони лидер или опортуниста?

Реза Пахлави као централна фигура иранске дијаспоре

Реза Пахлави, син последњег иранског шаха Мохамеда Резе Пахлавија, поново је избио у први план током масовних антирежимских протеста који су потресали Иран почетком 2026. године. Живећи у егзилу у предграђу Вашингтона још од Исламске револуције 1979. године, Пахлави се деценијама позиционира као водећи дисидент и заговорник секуларне демократије. Током недавних немира, он је активно користио свој међународни утицај како би инспирисао грађане Ирана на демонстрације, често сугеришући конкретне термине за окупљања како би се максимизовао медијски одјек и ускладио протест са радним временом грађана. Ипак, његов легитимитет је и даље предмет оштрих дебата: док га монархисти и део омладине виде као симбол стабилности и предреволуционарног модернитета, критичари га описују као опортунисту који покушава да капитализује на народном незадовољству.

Наслеђе владавине шаха и историјске контроверзе

Да би се разумела Пахлавијева позиција, неопходно је сагледати амбивалентно наслеђе његовог оца. Шах Мохамед Реза Пахлави владао је Ираном од 1941. до 1979. године, спроводећи брзу модернизацију, али и вршећи бруталну репресију над политичким неистомишљеницима уз помоћ озлоглашене тајне полиције САВАК. Према подацима Амнести интернешенела, средином седамдесетих у Ирану је било између 25.000 и 100.000 политичких затвореника који су били изложени надзору и тортури. Иако је шах пред саму револуцију тврдио да не жели да пуца на сопствени народ, процењује се да су његове снаге безбедности тада усмртиле између 500 и 3.000 људи. Реза Пахлави се често суочава са оптужбама да никада није јасно осудио очеве ауторитарне методе, што код републикански оријентисаних Иранаца изазива дубоку скепсу према његовим обећањима о демократској будућности.

Покушаји уједињења опозиције и међународне везе

Од 1980. године, када се прогласио наследником престола, Пахлави је покренуо бројне иницијативе за уједињење разједињене иранске опозиције, која обухвата етничке и верске мањине, левичаре, либерале и монархисте. Био је суоснивач Националног савета Ирана у Паризу, а касније је у Вашингтону покренуо пројекат „Феникс”, истраживачки центар посвећен планирању транзиције након евентуалног пада исламског режима. Његове активности су посебно интензивиране након посете Израелу 2023. године, где се састао са Бенјамином Нетанјахуом, што је изазвало оштре осуде не само присталица режима у Техерану, већ и антивладиних активиста који се противе спољном мешању и блискости са страним обавештајним службама. Пахлавијева стратегија се ослања на снажно савезништво са Сједињеним Државама и Израелом, што рефлектује спољну политику његовог оца.

Изазови подршке унутар Ирана и израелски утицај

Питање стварне подршке коју Пахлави ужива унутар иранског друштва остаје нејасно и контроверзно. Независна истраживања из 2022. године на узорку од 158.000 испитаника показала су да је он добио највиши проценат подршке (32,8%) међу понуђеним кандидатима за прелазни савет, али се тај број не може сматрати апсолутном већином. Додатну сенку на његову популарност бацило је откриће израелских новинара из 2025. године о тајној операцији утицаја, коју су финансирали јавни и приватни ентитети из Израела, са циљем да промовишу Пахлавија као будућег лидера на друштвеним мрежама. Такође, током краткотрајног сукоба Ирана и Израела у јуну 2025. године, Пахлави је критикован јер није јасно осудио израелске нападе у којима је страдало 1.190 иранских цивила, што су многи активисти и политички затвореници у домовини протумачили као издају националних интереса.

Будућност покрета и перспективе за повратак

Током последњег таласа протеста 2026. године, упркос томе што је режим прекинуо интернет везе, монархистичке пароле су биле присутне на улицама, што власти користе за делигитимизацију демонстрација, приказујући их као заверу страних плаћеника. Реза Пахлави наставља да инсистира на успостављању секуларне државе, али не искључује могућност повратка уставне монархије, уколико се грађани тако изјасне на референдуму. Његова доследност у порукама о демократији сукобљава се са империјалним наслеђем његове породице, а чињеница да његову слику на протестима често носе веома млади људи неки аналитичари тумаче више као израз револта против тренутне репресије него као стварну жељу за обновом краљевине. Питање да ли Иранци могу прихватити лидера који се ослања на подршку Вашингтона и Тел Авива остаје кључна препрека његовим амбицијама за повратак у земљу.