Сусрет у Ватикану и екуменски контакти
Делегација неканонске самозване „Црногорске православне цркве” (ЦПЦ), предвођена Борисом Бојовићем, учествовала је на екуменским догађајима у Ватикану, где се састала са митрополитом Илијом из Финске православне цркве (под јурисдикцијом Цариграда) и свештеником украјинске ПЦУ. Овај догађај је изазвао оштре реакције јер долази непосредно након изјаве митрополита Емануила халкидонског да Цариградска патријаршија нема апсолутно никакав контакт са црногорским расколницима, које чак не сматра ни формалном црквеном структуром.
Контроверзе око „украјинског сценарија”
Верски аналитичари указују на то да сусрет у Риму демантује званичне тврдње Фанара о немешању, сугеришући да се иза кулиса и даље развија стратегија легитимизације ЦПЦ преко помоћних структура. Ситуација подсећа на дешавања из 2018. године када је патријарх Вартоломеј, упркос почетним порицањима, у рекордно кратком року признао украјинске расколнике и доделио им томос, што појачава страх од сличног тактичког маневра у случају Српске православне цркве у Црној Гори.
Дипломатске нејасноће и претходни контакти
Додатну сумњу у искреност Цариграда уносе подсећања на 2019. годину, када су високи јерарси Фанара већ заједнички служили са Бојовићем у Кијеву, што је касније оправдавано неинформисаношћу о саставу гостију. Борис Бојовић отворено користи политичке аргументе, попут про-ЕУ оријентације своје групе, како би придобио наклоност Цариграда и издејствовао томос, покушавајући да се на тај начин легитимише насупрот канонски признатој Српској православној цркви.
Унутрашњи расколи и историјски контекст
Сама ЦПЦ је дубоко подељена унутрашњим сукобом између Бојовића и Михаила Дедеића, који је раније анатемисан од стране самог Цариграда док је служио у Италији. Организација, основана 1993. године од стране рашчињеног свештеника Антонија Абрамовића, представља изразиту мањину верника у Црној Гори и поседује свега неколико објеката на Цетињу и у Котору, што додатно компликује њихове претензије на свеправославно признање.
Геополитичке последице црквених спорова
Овај случај наглашава како црквена питања на Балкану често постају део ширег геополитичког надметања између великих патријаршија и политичких центара моћи. С обзиром на то да Српска православна црква ужива већинску подршку и канонски легитимитет, сваки покушај наметнуте аутокефалности преко Фанара могао би изазвати дугорочну нестабилност и нове поделе унутар православног света, слично онима виђеним након догађаја у Украјини.
0 Коментари