Certain Sainthood. Canonization and the Origins of Papal Infallibility in the Medieval Church, By: Donald S. Prudlo, 232 Pages, Paperback, Published By: Cornell University Press, Published: December 2015
Развој папске непогрешивости кроз канонизацију
Доналд С. Прудло у својој студији „Извесна светост” тврди да се концепт папске непогрешивости развио органски између 1150. и 1350. године, нераздвојно повезан са праксом папске канонизације светитеља. Овај процес није био само правни механизам централизације моћи, већ одговор на друштвене стварности и изазове које су постављали јеретички покрети, чиме је доктрина израсла из преплитања „проживљене религије” и интелектуалне историје. Прудло истиче да су канонизације светитеља из просјачких редова, попут Фрање и Доминика, приморале цркву да брани свој ауторитет против оних који су оспоравали светост ових фигура, користећи академске аргументе Бонавентуре и Томе Аквинског како би утврдили да папа не може погрешити у проглашењу некога светим.
Критика претходне научне мисли
Аутор се директно сукобљава са ранијим тумачењима, критикујући Ерика Кемпа због анахронизма и занемаривања значаја Декретала из 1234. године, које Прудло сматра кључним за разумевање правног оквира непогрешивости. Такође, он оштро оспорава тезу Брајена Тирнија да Бонавентура и Аквински нису поседовали доктрину о папској непогрешивости, тврдећи да је Тирни био превише фокусиран на спорове око сиромаштва, а премало на „догађаје на терену” који су обликовали догму. За Прудла, изоловање ових дебата у чисто правне или теолошке оквире без сагледавања ширег политичког контекста води ка погрешним закључцима о пореклу папског прерогатива.
Светитељи као оружје против јереси
Централизација процеса канонизације омогућила је Риму да користи светост као стратешко средство за утврђивање правоверја, претварајући одбацивање папски признатих светитеља у јеретички чин. Примери попут Петра из Вероне, којег су убили катари и који је канонизован 1253. године, показују како су „антијеретички светитељи” постали стубови црквеног идентитета; Инквизиција је често доносила пресуде само на основу нечијег мишљења о конкретном светитељу. Док је народ тежио универзалном признању локалних култова, Црква је овај замах искористила да трансформише папску канонизацију у врховни чин којим се потврђује непогрешиво вођство папства у вођењу верника ка спасењу.
О аутору
Доналд С. Прудло је ванредни професор историје на Државном универзитету у Џексонвилу. Аутор је књиге „Мученички инквизитор: Живот и култ Петра из Вероне (†1252)” и уредник зборника „Порекло, развој и усавршавање средњовековних просјачких редова”.
0 Коментари