Систем владавине и доктрина старатељства правника
Ирански политички систем представља специфичан хибрид који се не може једноставно класификовати ни као демократија ни као класична теократија. Темеље овог поретка поставио је ајатолах Рухолах Хомеини кроз доктрину „Velayat-e Faqih” (старатељство исламског правника), која почива на идеји да праведна власт захтева верског вођу на врху како би се осигурала усклађеност државних одлука са шеријатским правом. Након Исламске револуције 1979. године, овај модел је формализован уставом, чиме су републиканске институције — попут једнодомног парламента (Меџлиса), председника као шефа извршне власти и правосуђа — инкорпориране унутар свеобухватне клерикалне структуре. Иако град Ком остаје духовни центар за већину свештенства изван званичне хијерархије, Техеран је постао поприште где се верски ауторитет претаче у свакодневну политичку моћ.
Неприкосновени ауторитет Врховног вође
У срцу иранског режима налази се Врховни вођа, позиција која носи доживотни мандат и представља шефа државе са готово неограниченим овлашћењима према члану 110 Устава. Садашњи вођа Али Хамнеи, који је на тој позицији од 1989. године, директно командује оружаним снагама, именује начелнике војске и вође моћне Исламске револуционарне гарде (IRGC), те врши одлучујући утицај на избор кључних министара одбране и обавештајних служби. Иако га формално бира и надзире Скупштина експерата (тело од 88 правника), у пракси је његов ауторитет заштићен строгом тајношћу и контролом државних ресурса и медија. Положај вође је замишљен као врховни арбитар и извор духовности, чиме се политичка власт оправдава кроз верску легитимност, стварајући систем у којем један човек има последњу реч о свим стратешким националним питањима.
Однос председника, парламента и Савета чувара
Председник Ирана, тренутно Масуд Пезешкијан, обавља функцију шефа владе и задужен је за извршавање закона, дипломатију и предлагање буџета, али његова моћ је јасно ограничена оквирима које поставља Врховни вођа. Законодавну власт врши парламент са 290 места, где су неки мандати резервисани за верске мањине, али је утицај свештенства у самом парламенту током година опадао у корист кадрова повезаних са Револуционарном гардом. Кључну улогу у овом процесу има Савет чувара, моћно тело од дванаест чланова које не само да проверава усклађеност закона са исламом, већ има и ексклузивно право вета на кандидата за председничке и парламентарне изборе. Овакав систем омогућава режиму да ефикасно елиминише реформске или непожељне кандидате пре него што они уопште стигну до гласачких листића, чиме се каналише политички дискурс ка тврдокорним струјама.
Безбедносни апарат и стратегија одбране
Високи савет за националну безбедност, којим председава председник, представља тело где се сусрећу представници свих грана власти са војним врхом и представницима Врховног вође како би се одредила политика одбране. Унутар овог система, Исламска револуционарна гарда функционише као елитна војна и економска сила чији је примарни задатак заштита исламског поретка. Међутим, истраживања и догађаји из 2025. и 2026. године, укључујући масовне протесте и ваздушне ударе на нуклеарна постројења у јуну 2025, указали су на значајне пукотине у иранској безбедносној структури. Порушени снови о нуклеарном прагу и десетковање регионалних савезника ставили су режим пред тешку дилему: да ли да настави са доктрином сукобљавања или да тражи унутрашњи компромис под притиском све гласније грађанске непослушности и међународног притиска.
Криза легитимитета и будућност режима
Тренутна ситуација у Ирану сугерише да се систем суочава са до сада невиђеном егзистенцијалном кризом. Масовни протести који су избили крајем 2025. године поново су отворили питање одрживости оваквог облика владавине у модерном свету. Иако тврдокорне струје и даље држе кључне институције моћи, изненађујућа победа реформисте Пезешкијана 2024. године и растуће незадовољство јавности показују да постоји дубок јаз између званичне доктрине и реалности иранског друштва. Питање наслеђа остарелог Врховног вође и последице регионалних ратова који су исцрпели иранске ресурсе могу довести до фундаменталних промена у структури моћи. Да ли ће режим успети да се трансформише или ће се урушити под теретом унутрашњих контрадикција остаје кључно питање за стабилност целог Блиског истока у предстојећем периоду.
0 Коментари