Сукоб секуларизма и клерикализма у Грчкој
Интелектуални сукоб између истакнутог писца Петроса Тацопулоса и Грчке православне цркве представља дубоку борбу за идентитет савремене Грчке. Тацопулос, романописац и бивши посланик, позиционирао се као главни противник „клерикалистичког статуса кво”, тврдећи да Црква ужива анахрони ниво имунитета и политичке моћи. За њега уставни статус „превладавајуће религије” баца „теократску сенку” на грчки живот, стварајући амбијент у којем верске институције делују изнад закона, док високи клир на његове критике одговара оштрим оптужбама за богохуљење и издају нације.
Борба против „индустрије чуда”
Кључна тачка овог сукоба јесте Тацопулосов неуморни крсташки рат против онога што он назива „индустријом чуда”. Он бескомпромисно излаже оно што види као режирану експлоатацију верских осећања, од доношења Светог огња до поштовања моштију савремених светаца. Овај сукоб је ескалирао у јануару 2023. године, када је Тацопулос ухапшен након промоције књиге због тужбе за клевету коју је поднео десничарски политичар. Овај догађај је изазвао шок у грчкој интелигенцији, указујући на крхкост секуларног изражавања у тренуцима када се додирну интереси Цркве.
„Ђавоље дете” као манифест отпора
Уместо повлачења, Тацопулос је 2024. године објавио књигу под провокативним насловом „Ђавоље дете” (Το παιδί του διαβόλου), користећи иронично једну од многих увреда које су му упутили верски фанатици. Књига служи као манифест његовог секуларизма, у којем детаљно описује случајеве које сматра преварама и анализира психолошки утицај који Црква има на грчку јавност. Он тврди да неуспех Грчке да потпуно одвоји Цркву од државе спречава земљу да прихвати истинске вредности просветитељства, критикујући „колонизацију” образовног и правосудног система од стране клира.
Подељеност грчког друштва
Сага између Тацопулоса и Цркве одражава дубоки јаз у грчком друштву између модерниста и традиционалиста. На једној страни су они који утицај Цркве виде као препреку модернизацији и европским интеграцијама, док су на другој страни они који верују да је православље „везивно ткиво” грчке нације. Традиционалисти сматрају да критичари попут Тацопулоса нападају сам темељ националног идентитета који је очувао Грчку током векова османске владавине, видећи га као циничног „професионалног атеисту”.
Секуларизам на националној позорници
Док год Црква остаје институција коју финансира држава, а Тацопулос њен најречитији критичар, питање секуларизма ће остати у средишту грчког националног дијалога. Тацопулос за своје присталице остаје храбри бранилац просветитељства у земљи која је, према његовим речима, још увек делом укорењена у средњем веку. Његово деловање осигурава да дебата о границама између вере и политике не застане, приморавајући јавност да преиспита улогу традиције у модерном грађанском друштву.
0 Коментари