Платонова критика демократије у „Држави”
Иако се стара Грчка, а посебно Атина, сматра колевком демократије, Платоново најпознатије дело „Држава” (око 375. п. н. е.) представља једну од најжешћих филозофских аргументација против овог система. Реч демократија потиче од грчких речи демос (народ) и кратос (владавина), али за Платона владавина већине није била гарант праведности. Кроз лик свог учитеља Сократа, Платон износи став да демократија, коју је он доживео у Атини 5. и 4. века п. н. е., често доноси ужасне одлуке — попут прогона грађана или погубљења самог Сократа — те да је као систем суштински мањкава јер не захтева стручност од оних који доносе законе.
Владање као занат за који је потребна вештина
Сократов централни аргумент почива на тези да је управљање државом вештина или занат, баш као и медицина или пловидба. Платон користи чувену аналогију са бродом: замислите да путници гласањем бирају навигатора међу собом уместо да посао препусте квалификованом стручњаку. Путници би лако могли изабрати некога ко је слаткоречив или ко нуди мито, уместо онога ко познаје навигацију. Платон закључује да већина људи нема природни таленат нити обуку за вођење државе, те да у демократији владају нестручни, што неминовно води ка лошим одлукама.
Структура аргумента против владавине већине
Архумент изнет у књигама II–IV „Државе” може се сажети на следећи начин: владање је сложен занат који захтева посебна знања, већина људи не поседује та знања, а пошто у демократији влада већина, такав систем је погрешан. За Платона, само они који поседују знање о томе шта је „истинско добро” — што он приписује филозофима — требало би да имају право да управљају. Овај елитистички приступ сугерише да је квалитет одлуке важнији од броја људи који је подржавају, што је директна супротност савременом схватању политичког легитимитета.
Слабе тачке Платонове логике
Научници истичу три главна проблема у овој аргументацији. Прво, питање је да ли је владање заиста вештина слична пловидби; Платонова идеја о познавању „општег добра” многим савременим мислиоцима делује неубедљиво. Друго, чак и ако јесте вештина, не значи да већина људи није способна да је научи или да колективно одлучивање не може донети боље резултате кроз синергију различитих искустава. Треће, праведност и право појединца да учествује у одлукама које утичу на његов живот могу бити важнији од саме чињенице да ли је донета технички „најбоља” одлука.
Савремени поглед на демократске вредности
Упркос Сократовим упозорењима да демократија понекад изнедри нестручне вође, то не значи да систем треба одбацити. Уместо Платонове визије владавине мале елите, савремена политичка мисао сугерише да се демократија може очувати улагањем у политичке вештине и образовање свих грађана. Овакав приступ омогућава да се искористе таленти целе заједнице, уз поштовање принципа фер-плеја према којем свако треба да има глас. Платонова критика данас служи више као подсетник на важност образованог и информисаног бирачког тела, односно модерног демократског поретка.
0 Коментари