Атмосфера и искуство куповине у античким књижарама
Посета античкој књижари, према описима римског писца Аула Гелија из 2. века нове ере, била је динамично и често друштвено искуство. У Риму су се књижаре налазиле у четвртима попут Сигиларије, где су купци могли седети, прелиставати старе Анале и расправљати са продавцима о аутентичности и грешкама у преписима. С друге стране, у лучким градовима попут Брундизијума, могле су се наћи тезге са књигама на грчком језику, пуне невероватних прича о магији и далекоим земљама. Иако су ови свици често били у лошем стању, прљави и занемарени, њихова неочекивано ниска цена привлачила је пасиониране читаоце да за малу суму набаве читаве колекције древних мудрости.
Тајанствено порекло и развој писма
Док су стари Египћани веровали да је божанство Тот изумело знаке за говорне гласове, историјски почеци писања остају делимично обавијени велом тајне. Најстарији пронађени текст је дрвена таблица из Диспилија у Грчкој, која датира из периода пре 5000. године пре нове ере, док се у Месопотамији и Египту први писани трагови појављују око 3000. године пре нове ере. Грци су првобитно користили Линеар Б, сложени систем од преко 80 слоговних знакова, да би око 8. века пре нове ере усвојили далеко једноставнији феничански алфабет. Ова адаптација, која је укључивала само 22 слова, драстично је олакшала учење и омогућила ширу писменост, а управо из тог система, преко Римљана, потиче и савремено латинично писмо.
Материјали за израду књига и значај папируса
Иако су се за писање користили палмино лишће, кора дрвета, оловне плоче и воштане таблице, најпопуларнији материјал античког Медитерана био је папирус. Добијан од сржи биљке Cyperus papyrus, овај материјал је био изненађујуће издржљив, чак чвршћи од модерног папира. Листови папируса су се лепили у дугачке свитке, који су понекад прелазили дужину од 10 метара, попут чувеног Вазиријевог папируса. Свици су се чували на полицама или у кутијама, са причвршћеним етикетама које су омогућавале читаоцима да лако идентификују дела Хомера, Хесиода или других великих трагичара и филозофа.
Процес писања и припрема мастила
Ако бисте желели да напишете књигу у античко доба, прво бисте морали да набавите папирус или, у случају сиромаштва, користите необичне подлоге попут шкољки или говеђих костију. Мастило се обично продавало у облику праха направљеног од чађи спаљене смоле или катрана помешаног са биљном гумом, који се пре употребе морао растворити у води. Перо је израђивано од трске (calamus) и оштрено ножем, док су се грешке исправљале влажним сунђером. Писци често нису сами записивали своје речи, већ су, по савету беседника попут Диона Хризостома, диктирали текст професионалним писарима или секретарима.
Публикација и пут до читалаца
Након што би нацрт књиге био завршен, исправљен и ревидиран, аутор би започињао процес публикације. То је подразумевало ангажовање писара да израде већи број копија које би се затим слале пријатељима или испоручивале продавцима књига. Извори за истраживање, попут великих библиотека у Александрији, Риму или Атини, често су били далеко, па су писци често зависили од позајмица из приватних колекција својих познаника. Када би се цео процес завршио, књига би постала део јавне сфере, чекајући у некој прометној римској књижари да је неки радознали пролазник открије и купи.
0 Коментари