Корени политичког расцепа и Хјумова апокалиптична визија
Савремена подела на левицу и десницу, иако дубоко укорењена у распореду седења током Француске револуције, данас представља много сложенији сукоб два преплетена економска и друштвена система којима је Дејвид Хјум предвидео путању још средином 18. века. Хјум је у својим есејима упозоравао да јавни дуг и дужничко финансирање нису само технички економски алати, већ разорне силе које стварају потпуно нов извор моћи одвојен од традиције, земље и породичне одговорности. Ова транзиција са богатства заснованог на земљишним поседима, које је подразумевало генерацијску лојалност и локалну обавезу, на апстрактно богатство у виду обвезница и акција, омогућила је појединцима да стекну „слободу” која је заправо била опција за иступање из друштвених структура. Хјум је увидео да власници акција, који за разлику од велепоседника могу свој капитал преместити било где — па чак и у непријатељску државу током рата — постају нова елита чији интереси директно нагризају суверенитет монарха и стабилност руралних заједница. Тиме је постављен темељ за левицу као партију овог новог, мобилног капитала и индустрије, док је десница остала заштитник традиционалног, територијалног поретка.
Инфлација као катализатор модерног капитализма и друштвене мобилности
Иако Хјум није могао у потпуности сагледати дугорочне ефекте инфлације, она је постала кључни покретач који је приморао друштва да напусте пасивну штедњу и прихвате динамику модерног капитализма. У свету константне инфлације, закопавање златника у дворишту постаје самоубилачка економска стратегија, што је натерало појединце и нације да инвестирају у производњу робе широке потрошње и трговину како би заштитили вредност свог новца. Овај процес је довео до стварања финансијализоване економије која, парадоксално, захтева висок степен друштвене мобилности и јавних услуга попут образовања и здравства. Да би економија заснована на дугу опстала, неопходан је сталан прилив зајмопримаца — младих, амбициозних људи који нису наследили богатство, али поседују потенцијал да кроз образовање подигну кредите и покрену бизнисе. Због тога левица доследно промовише мере које омогућавају појединцу да раскине везе са околностима свог рођења, што ову политичку страну чини најбољим рецептом за генерисање богатства у инфлаторним условима, истовремено је спајајући са финансијским центрима моћи.
Парадокс радничког конзервативизма и заштита традиционалних веза
Питање зашто радничка класа често гласа за десницу, иако то делује противно њиховим материјалним интересима, решава се кроз призму Хјумове забринутости за породичну и културну кохезију коју економија акционара неминовно разара. Прогрес и друштвена мобилност, иако доносе новац, често значе да ће деца напустити заједницу, одбацити религију предака и престати да осећају обавезу према старијим генерацијама, чиме старији губе поштовање и контролу у старости. Конзервативна десница се зато профилише као бранилац вредности које су „скупље од новца” — породичног ауторитета, традиционалних моралних кодекса и територијалног идентитета. Чак и сиромашан човек у традиционалном систему може имати већи утицај на своје потомство и заједницу него богат појединац у свету где је свака веза редукована на уговорну слободу. Избор за десницу је често свестан избор за стабилност релационог опстанка насупрот несигурности коју доноси индивидуалистички успех на тржишту капитала.
Геополитика земље и сукоб два економска система
Данашња политичка мапа одражава два преклопљена, али суштински различита система: економију земљопоседника и економију акционара, који заједно чине оно што називамо капитализмом, али остају у трајној напетости. Хјум је прецизно идентификовао три групе које губе моћ успоном дужничког капитала: рурално становништво, старије родитеље и оне који теже територијалном проширењу. Док климатске промене и глобално загревање чине насељиву земљу и ресурсе све оскуднијим, сведочимо глобалном успону деснице која се враћа праксама анексије и територијалног ратовања, стављајући физичку контролу над земљом изнад међународне трговине. Рурални региони и старији гласачи, као чувари ових старих структура моћи, доследно пружају подршку лидерима који обећавају повратак националном суверенитету и границама, чак и када таква политика подразумева трговинске ратове и економску изолацију која наизглед штети расту БДП-а.
Будућност политичке напетости и моћ експерименталне левице
На крају, сукоб левице и деснице је нерешив јер он не представља класну борбу у марксистичком смислу, већ суштинско неслагање око тога шта вреди штитити — моћ или слободу, земљу или новац. Док десница успева да каналише незадовољство оних који су маргинализовани финансијским системом и који прижељкују сигурност прадедовских моралних оквира, левица остаје лабораторија иновација која омогућава државама да преживе економске шокове. Све од модерног банкарства до радикалних друштвених промена попут права мањина служи економији акционара која цвета на рушењу традиционалних табуа и стварању нових тржишта. Левица је место из којег у модерно доба долази стварни новац и способност прилагођавања инфлацији, док десница служи као кочница која подсећа на људску потребу за укорењеношћу. Разумевање овог двоструког система је кључ за навигацију кроз политичке турбуленције 21. века, јер ниједна страна не може потпуно тријумфовати без уништења самих темеља на којима модерно друштво почива.
0 Коментари