Симболика костију и меса у патрилинеарним културама
У многим културама Источне и Југоисточне Азије постоји дубока подела између меса које се сматра мајчиним наслеђем и костију које представљају наслеђе оца. Овај концепт подстиче праксу „секундарне сахране” где је примарни циљ потпуно одвајање костију од меса које се често доживљава као извор загађења и пропадљивости. Кроз процес разградње током првог укопа заједница настоји да елиминише мајчински елемент како би преци били дефинисани искључиво кроз кости чиме се обезбеђује континуитет ове чисте мушке линије без телесних нечистоћа.
Ритуално чишћење међу кантонским породицама
Према истраживањима Џејмса Вотсона међу руралним Кантонцима у Хонг Конгу процес одстрањивања меса је кључан јер се жене које долазе из других лоза посматрају као носиоци опасне нечистоће. Након седам година од прве сахране кости се ексхумирају и пажљиво чисте од сваког трага ткива пре него што се ставе у керамичку урну. Верује се да правилно очишћене кости смештене на повољну локацију доносе срећу и плодност потомцима док се месо симболички потпуно брише из породичног стабла како би преци остали чисти представници патрилинеарне лозе.
Заједништво и поновно уједињење код Мерина са Мадагаскара
Насупрот Кантонцима народ Мерина практикује секундарну сахрану са фокусом на колективни идентитет пре него на строгу елиминацију материје. Будући да се они венчавају унутар сопствене сродничке групе месо не доживљавају као туђе загађење па приликом премештања у заједничку гробницу прикупљају и прах распаднутог меса заједно са костима. Овај ритуал укључује радосни плес са посмртним остацима предака и њихово спајање у велику заједничку гробницу чиме се наглашава нераскидивост и вечност читаве заједнице.
Уништење тела и ослобађање даха у хиндуизму
У хиндуистичким праксама у Бенаресу циљ је потпуно супротан очувању костију и подразумева комплетну деструкцију тела како би се душа ослободила. Кључни тренутак наступа када главни ожалошћени разбије лобању покојника да би омогућио виталном даху да напусти земне остатке након чега се тело кремира а пепео баца у Ганг. Овај чин се симболички посматра као лична жртва појединца и рекапитулација стварања космоса где кроз потпуно одрицање од физичког облика долази до духовне регенерације и повратка у божански извор.
Кости као инструмент друштвене репродукције
Иако се значења која се придају костима драматично разликују од културе до културе оне увек играју централну улогу у процесу репродукције друштва било да је реч о породичној лози сродничкој групи или читавом свету. Кроз ове погребне ритуале људи не само да испраћају мртве већ активно обликују своје социјалне структуре и вредности користећи кости као симболе трајности и духовне моћи. Начин на који се заједница односи према остацима скелета открива како она замишља живот смрт и сопствени континуитет кроз векове.
0 Коментари