Историјски опстанак и адаптација
Ширење будизма у 8. и 9. веку, уз снажну подршку тибетанских владара, задало је тежак ударац традицији бон. Међутим, до 11. века у централном Тибету се појавила организована религија која се изјашњавала као бон, тврдећи да представља континуитет са пребудистичким веровањима. Овај савремени бон успео је да опстане вековима захваљујући динамичној и флексибилној стратегији: апсорбовао је бројне доктрине и праксе доминантног будизма, али их је увек прилагођавао сопственим потребама и перспективама. Овај процес није био пуко пресликавање, већ витална стратегија преживљавања која је омогућила једној верској мањини да сачува своју специфичност унутар већинског будистичког окружења.
Погрешне перцепције ритуалних супротности
Западна литература је дуго истицала чињеницу да бонпои обављају одређене ритуале на начин супротан будистичком, што је довело до погрешног закључка да се суштина бона састоји искључиво у „противљењу и негацији”. Најуочљивији пример је кружење око светих места и окретање молитвених точкова у смеру супротном од кретања казаљке на сату, насупрот будистичкој традицији десносмерног кретања. Стручњаци наглашавају да је овакав поглед дубоко погрешан; бонпои своју религију не виде као деформацију будизма, већ као чист и оригиналан пут ка ослобођењу од патње. Иако су кроз историју увођење будизма често описивали као катастрофу проузроковану лошом кармом Тибетанаца, постојали су и напори ка помирењу, попут предања која тврде да су утемељивачи две вере заправо били браћа близанци.
Географска распрострањеност заједнице
Тешко је прецизно проценити укупан број верника, али је неспорно да бонпои чине значајну мањину. Посебно су присутни у источном Тибету, где читави окрузи припадају овој традицији, док се мање заједнице налазе у централним и западним деловима, као и међу номадским становништвом. Бонпо села постоје и на северу Непала, нарочито у области Долпо. Занимљиво је да је бон извршио снажан утицај на религију народа Наки у кинеској провинцији Јунан, иако се ова заједница углавном није бавила мисионарским радом изван својих традиционалних граница.
Очување традиције у избеглиштву и домовини
Након егзодуса Тибетанаца, бонпо заједница у Индији је 1968. године основала велики и добро организован манастир. У њему се са великим жаром негују традиционално учење, сложени ритуали и свети плесови, чиме је обезбеђено очување идентитета изван матичне територије. Истовремено, од 1980. године, када је дошло до верског оживљавања на самом Тибету, бонпои су започели обнову неколико својих манастира, иако у мањем обиму. Повратак монаха и обнова литургијског живота, у мери у којој то дозвољавају тренутни политички услови, указују на жилавост ове вере.
Будућност и виталност бона
Сви наведени историјски и савремени фактори указују на то да бон има добре изгледе за даљи опстанак и развој. Његова способност да се прилагоди и истовремено задржи своју суштинску различитост омогућила му је да преброди векове прогона и маргинализације. Данас, са обновљеним институцијама како у егзилу тако и на Тибету, бон наставља да буде виталан део тибетанског духовног пејзажа. Све док постоје заједнице које у овом учењу налазе пут ка просветљењу, ова „религија светлости” ће наставити да цвета унутар својих традиционалних и нових уточишта.
0 Коментари