ШТА ЧИТАТИ? Духовне таксономије и ритуални ауторитет. Платонисти, свештеници и гностици у трећем веку нове ере

Spiritual Taxonomies and Ritual Authority. Platonists, Priests, and Gnostics in the Third Century C.E., By: Heidi Marx-Wolf, Series: Divinations: Rereading Late Ancient Religion, 216 Pages, Hardcover, Published By: University of Pennsylvania Press, Published: January 2016

Таксономија духовног света и ритуална пракса

Књига Хајди Маркс-Волф истражује „духовну зоологију” трећег века кроз призму четири кључна платонистичка мислиоца: Плотина, Оригена, Јамблиха и Порфирија. Ауторка користи термин „таксономија” како би описала њихове напоре да класификују и организују сложену хијерархију бића попут демона, анђела, архоната и хероја. Посебан фокус је стављен на питање крвне жртве, где се откривају изненађујућа слагања; на пример, Порфирије дели „хришћански” став Оригена против жртвовања, док се разилази са својим колегом „паганином” Јамблихом. Ово указује на то да теолошки ставови у овом периоду нису били строго везани за верски идентитет, већ су били део шире интелектуалне дебате о природи духовне биосфере и улози филозофа као ритуалног експерта.

Супарнички дискурси и утицај гностицизма

Маркс-Волф проширује своју анализу изван чисто платонистичких кругова, укључујући „гностичке” текстове из Наг Хамадија као равноправне саговорнике у процесу таксономизације. Она тврди да су сетолошки списи, попут „Јовановог апокрифа”, присилили платонисте да дубље промишљају о хијерархији и материјалности духовних бића. Иако је изазовно прецизно утврдити степен сличности између сачуваних кодекса и текстова који су били доступни мислиоцима трећег века, ауторка сугерише да су ови дискурси били довољно сродни да обликују тадашњу космологију. Оваква интеракција показује да трећи век није био доба стагнације, већ период живахне размене идеја у којој је чак и „живост” саме материје повремено нарушавала уредност теоријских хијерархија.

Филозоф као првосвештеник и стратег легитимације

У завршним поглављима, фокус се помера на египатске ритуалне практичаре и текстове из грчких магијских папира (Papyri Graecae Magicae). Маркс-Волф тврди да су платонисти себе позиционирали као „првосвештенике Највишег Бога”, присвајајући и истовремено критикујући егзотичне изворе моћи ради сопствене легитимације. Овај модел духовног таксономисања и манипулације бићима није остао ограничен на трећи век; он је послужио као стратегија свештеничке аутоторизације чак и за касније црквене оце попут Јована Златоустог и Амвросија Миланског. Кроз спајање често одвојених дисциплина – попут хришћанске теологије, античке магије и платонистичке филозофије – ово дело приказује трећи век као динамичан социјални свет у којем су се знање и ритуална експертиза непрестано преплитали.