Повратак у хаос револуционарних дана
Нација се суочава са таласом насиља који превазилази број жртава из претходних деценија, подсећајући на хаотичне дане рађања Исламске Републике 1979. године. Овај нови ниво немира представља можда највећи ризик за иранску теократију од саме револуције, јер се власт сада суочава са становништвом које је све спремније да пружи отпор државном апарату дуго навикнутом на сурову репресију. Док су 1978. године уличне борбе између присталица шаха и демонстраната довеле до пада монархије, данашњи циклуси протеста и жалости за убијенима стварају сличну спиралу која озбиљно љуља темеље режима.
Реторика „непријатеља Божијих” и смртне казне
Иранске власти поново користе терминологију из раних осамдесетих година прошлог века, називајући ухапшене демонстранте „мохаребима” или „непријатељима Божијим”, што је оптужба која носи смртну казну. Ова фраза је коришћена током масовних погубљења 1988. године, када је убијено најмање 5.000 људи, а данашње позивање на ту прошлу еру сигнализира дубоку забринутост владе. Државна телевизија емитује архивске снимке немира како би оправдала оштар одговор, покушавајући да садашње протесте предвођене незадовољним трговцима и грађанима прикаже као деловање терористичких група.
Економски колапс као погонско гориво
За разлику од ранијих протеста попут „Зеленог покрета” из 2009. године, тренутни немири су дубоко укорењени у економском очају, будући да је ријал пао на невероватних 1,4 милиона за један амерички долар, у поређењу са свега 70 пре револуције. Иако је реформистички председник Масуд Пезешкијан првобитно покушао да преговара и понуди скромне субвенције од око 7 долара месечно за храну, ови потези нису успели да смире гнев народа погођеног вртоглавим ценама. Када су демонстранти преплавили улице, теократија се вратила опробаном плану: потпуном пресецању интернета, прекиду телефонских веза са иностранством и употреби бојеве муниције.
Промена војне и безбедносне парадигме
Специфичност ових протеста лежи и у њиховом обиму који пресеца политичке, етничке и религијске поделе међу 85 милиона становника Ирана. Тврдолинијаши унутар власти додатно су радикализовани након недавног дванаестодневног рата у којем су гађани нуклеарни објекти и војни арсенали, што је довело до нулте толеранције према било каквом унутрашњем неслагању. Власт оптужује Израел и Сједињене Државе за организовање немира без пружања доказа, што је тактика коју је некада користио и сам шах пре свог пада, али уз знатно суровији и технолошки напреднији систем надзора и сузбијања маса.
Неизвесна будућност пред очима света
Док Вашингтон и западне нације осуђују крвопролиће, а председник Доналд Трамп наговештава могућност војне интервенције, Иран остаје под густим велом санкција због свог нуклеарног програма. Иако теократија верује да је успела да сузбије демонстрације пре него што досегну тачку без повратка, историјске паралеле са 1979. годином указују на то да је дух побуне тешко вратити у боцу када једном изађе на улице. Чак и ако се тренутни талас насиља примири, дубоки структурни проблеми и спремност становништва на жртву предсказују још бурније дане за будућност Исламске Републике.
0 Коментари