Богохуљење. Хришћански концепт

Појам хуле и његов друштвени значај

Бласфемија (хула), чији корен потиче из грчког језика и означава „зли говор“, у хришћанској традицији се дефинише као вербални преступ против светих вредности или веровања, који један шкотски правник из 17. века назива „издајом против Бога“. Овај концепт никада није био статичан; мењао се од старохебрејског проклињања Божијег имена до ирелевантних изјава које вређају религијска осећања заједнице. Свако друштво користи хулу као својеврсни лакмус папир за одређивање граница толеранције, верујући да је кажњавање хулника неопходно за очување верског мира, моралног поретка и, изнад свега, спасења душе. Казна за хулу кроз историју није служила само као пример другима, већ и као покушај да се умири Божији гнев и спрече природне катастрофе, пораз у биткама или болести, чиме се потврђују заједничке вредности верника.

Библијски корени и преображај у Новом завету

Хришћански концепт хуле вуче порекло из Мојсијевог закона, посебно из Изласка 22:28 и Левитске 24:16, где је за проклињање Божијег имена била предвиђена смртна казна каменовањем. Стари завет је прецизно разликовао хулу од идолопоклонства или светогрђа, ограничавајући је искључиво на увреде упућене личном Божијем имену. Међутим, Нови завет проширује овај концепт укључујући одбацивање Исуса Христа и приписивање Његових чуда сатанским силама. Јеванђелисти често користе мотив хуле да опишу јудејско неприхватање Исуса као Сина Божијег, док је Његов одговор пред првосвештеником Кајафом постао теолошки темељ за ново, проширено хришћанско поимање овог преступа. Са појавом хришћанства, хула престаје да буде само увреда Бога и почиње да се поистовећује са јересју и неприхватањем црквеног ауторитета.

Хула као инструмент догматских сукоба

Током првих векова хришћанства, у време дефинисања догми, оптужба за хулу постала је главно оружје у борби против верских непријатеља и различитих фракција. Свако порицање оваплоћења, светости Светог Духа или једнакости Сина са Оцем сматрано је хулом, а касније је термин „јерес“ почео да преовладава као шира и флексибилнија категорија. Свети Августин је развио теорију прогона тврдећи да хулници „убијају душе“ и узрокују вечну смрт, због чега је Црква сматрала да прогони „из љубави“ како би спасла заједницу од заразе погрешним веровањем. Овакав став, према којем је погрешно веровање у стварима спасења највећи злочин, остао је доминантан у теологији кроз средњи век, а Тома Аквински је хулу посматрао као облик неверовања који заслужује смртну казну јер директно вређа Бога.

Реформација и секуларизација преступа

Протестантска реформација донела је нову популаризацију термина хула, јер су вође попут Лутера користиле ову реч да опишу све што су сматрали погрешним – од католицизма и ислама до сељачких буна. Калвин је у Женеви погубио Михела Сервета због „страшних хула“ против Свете Тројице, што показује да је доктрина о Триједином Богу остала централна тачка сукоба. Током 17. века, хула постепено прелази из црквене у световну надлежност, јер су државе почеле да верују да верско нејединство директно подрива политичку стабилност. Енглески судови су преузели јурисдикцију над овим преступом уз образложење да је хришћанство „део закона земље“, те да напади на религију представљају претњу за опстанак саме владе и државног поретка.

Период просветитељства и савремено доба

У 18. и 19. веку, иако су се казне ублажиле, број суђења за хулу у Енглеској и Америци је заправо порастао, мета су постали деисти, агностици и издавачи слободоумних дела попут Томаса Пејна. Судови су развили правну фикцију да се не кажњава мишљење већ „начин“ изражавања, инсистирајући на пристојности говора, што је често било субјективно и злоупотребљавано против критичара Цркве. Тек у 20. веку прогони за хулу почињу да бледе и постају застарели, како у англоамеричком свету тако и у остатку хришћанства. Савремено друштво је кроз развој слободе говора и штампе дошло до спознаје да је хришћанство способно да опстане и без кривичних санкција, водећи се мишљу да Бог сам може да одбрани своју част и да му није потребан државни апарат за то.