Антички корени и двосмисленост мора
Симболика брода била је изузетно развијена у хеленистичком свету, што објашњава њен каснији значај у хришћанским изворима. Грци су море посматрали са страхопоштовањем; за њих је пловидба била опасан подухват, а морнар „сусед смрти”. Ипак, та опасност је сматрана достојном људи налик боговима. Имена атинских бродова, увек у женском роду — попут Спасења, Благодати, Победице или Мира — одражавала су наду и радост, а касније су се лако преточила у симболику цркве као лађе која вернике води кроз олује живота.
Човек и живот као пловидба
Класична књижевност обилује алузијама на бродове. Плутарх упоређује Тезејев брод, чије се даске стално мењају, са људским телом које се непрестано обнавља. Љубав се често описује као рискантно путовање, док многи изрази које и данас користимо, попут Цицероновог „бити у истом чамцу”, потичу из овог периода. Пробушити труп значило је деловати на сопствену штету, док је спуштање једара симболизовало предају. Ови наутички термини постали су метафоре за моралне и животне изборе античког човека.
Брод државе и политичка филозофија
Три слике су од посебног значаја: брод државе, брод душе и брод света. Песник Алкеј је око 600. године пре нове ере писао о „броду државе којим витла олуја”, што су касније прихватили Платон и Аристотел. Платон је наглашавао да је на броду (држави) све добро док се слуша капетан (nauklēros), док несрећа вреба тамо где сваки морнар жели да командује. Ова алегорија о сарадњи између владара и поданика постала је темељ политичке мисли која се кроз векове провлачила у делима императора и црквених отаца.
Аналогија тела и душевне лађе
Идеја о телу као броду душе заснива се на грађевинској аналогији: кичма је кобилица, ребра су дрвени оквир, а глава је место за крмило. Хришћански оци су касније интерпретирали Нојеву барку кроз призму људског тела, чиме су се слике Христовог мистичног тела и лађе цркве спојиле. Стоик Хрисип тврдио је да Логос управља човечанством као бродом, а Свети Јероним је ову мисао хришћанизовао, учећи да је Христос истински Кормилар душе (navicula animae) који спречава насукавање на стене греха.
Хришћанска трансформација античких знамења
Многи пагански симболи добили су ново значење; велико око на прамцу медитеранских чамаца хришћани су прихватили као симбол Божијег Промисла. Крст је постао јарбол и попречна греда, духовни ветар испуњава једра, а сам Христос управља кормилом. Чак је и Одисеј везан за јарбол постао преслика хришћанина који одолева искушењима. Док се за „брод света” верује да ће једног дана нестати, „лађа цркве” је једина која, према предању, плови ка вечном небеском пристаништу.
0 Коментари