Библијски Храм. Финансирање и управа

Проблематични извори и контрола монархије

Информације о финансирању и администрацији Храмова у Јерусалиму су сложене, јер недостаје савремена документација (као што су административни записи из Сирије/Месопотамије или Египта). Главни ослонац је Хебрејска Библија, која је често контрадикторна. Тора (Петокњижје) приказује финансирање као култне дажбине и добровољне поклоне народу и Левитима, без уплитања државе, пројектујући то у време Мојсија. Насупрот томе, Историјске књиге (Самуило, Цареви) показују да је у пре-изгнанском периоду монархија контролисала све аспекте Храма, укључујући порез (десетак), који је у Тори представљен као верска дужност, а у историјским записима као краљевска наметнута дажбина. Храм је био краљевска агенција под јурисдикцијом цара.

Краљевско финансирање Првог и Другог Храма

У пре-изгнанском периоду (Први Храм), постојале су одвојене краљевске и храмске благајне, обе под контролом цара. Историјске хронике показују да су цареви, и побожни и не побожни, присвајали храмско благо („свети поклони“) за друге сврхе (нпр. плаћање данка). У време царева Јоаса (9. век п.н.е.) и Јосије (7. век п.н.е.), када су храмске касе биле празне, краљеви су преузимали директну јурисдикцију над финансијама, користећи краљевске писаре за надзор прикупљања дарова и плаћања занатлијама. Овај принцип краљевског спонзорства важио је и за Други Храм под страним владарима (Персијанци, Птолемејци, Селеукиди).

Персијски и визионарски модели финансирања

У пост-изгнанском периоду, финансирање је постало функција страних владара. Едикт Кира II Великог (538. п.н.е.) експлицитно налаже да се трошкови за обнову Храма и јавни култ покрију из краљевских средстава (пореза из провинције „Преко реке“). Овај принцип одражава визију из Језекиља 45, где је наси’ („принц“), као грађанска власт, одговоран за обезбеђивање жртава и сакупљање пореза за Храм. У раном пост-изгнанском периоду, Зоровавељ је кратко задржао краљевско покровитељство, али је та функција убрзо прешла на стране цареве.

Успон народног финансирања. Пола шекела

Трајна политика подршке приватног сектора постала је очигледна тек касно, у доба Хасмонејаца или раног Римског периода (од 1. века п.н.е.). Кључни елемент био је годишњи порез од пола шекела (тзв. terumat ha-lishkah), који је био намењен финансирању тамида (дневне жртве), ослонца јавног култа. Овај порез, који није прихватан од нејевреја, успостављен је одлуком јеврејских верских лидера (вероватно фарисеја) који су желели да култ издржава „цео Израел“, а не страни владари. Овај демократски идеал, подржан традицијама Торе о доприносу за Шатор од Састанка, био је суштинско ослобађање Храма од краљевске доминације.

Храм као друштвени и економски центар

У Иродово време, Храмски комплекс је функционисао као ужурбано средиште Јерусалима. Осим приноса од пола шекела, приходи су долазили и од „посвећења“ појединаца (новца, земље, некретнина) и великих донација Јевреја из дијаспоре. У Храму су биле складиштене велике количине жртвених животиња, тамјана, уља и вина. Свештеници и њихови посредници управљали су овим пословима, продајући верницима потребну робу и прикупљајући уплате, због чега је Јеремија, а касније и Исус, имао разлога да приговара на атмосферу пијаце која је тамо владала. Благајници су водили храмске рачуне, наглашавајући да је комплекс био велики економски и административни центар.