Појава неоосманизма и национални идентитет
Неоосманизам је идеолошки концепт који се појавио након успона Партије правде и развоја (АКП) у Турској, промовисан од стране председника Реџепа Тајипа Ердогана. Док су Танзиматске реформе у 19. веку тежиле стварању мултиетничког Османског царства, а кемалисти су касније покушали да изграде секуларну турску нацију, АКП настоји да помири вестернизовани кемалистички идентитет са ширим османским наслеђем. Неоосманизам, дефинисан као конзервативни, идентитетски поглед на свет, настоји да прошири турски утицај на бивше османске територије у регионима као што су Блиски исток, Балкан и Кавказ, како би Турска поново постала "велика".
Компоненте и дефиниције неоосманизма
Неоосманизам је контроверзан концепт међу стручњацима. Неки га, попут Омера Ташпинара, дефинишу као скуп политичких, економских и културних политика чији је циљ промоција улоге Турске у бившим османским територијама, а не као експанзионистичку идеологију. Политички, тежи већем ангажовању и регионалној моћи; економски, настоји да изгради мостове између Истока и Запада; а културно, ослања се на "меку моћ" и заједничко наслеђе како би промовисао турске политике. Други, попут Хакана Јавуза, виде га као алат политичких елита за усађивање историјског сентимента, често наглашавајући ислам као пут за постизање економског и политичког престижа у муслиманском свету.
Утицај у Сирији и промена спољне политике
Турска је настојала да утиче на своје суседе промовисањем османског идентитета и културе. Односи са Сиријом су се погоршали након протеста 2011. године, што је нарушило турски принцип "нула проблема са суседима". Ова криза је натерала Анкару да бира између пријатељства и непријатељског става, што је довело до војних интервенција у северној Сирији, попут стварања "сигурносне зоне". Турска операција је била усмерена против курдских снага, које Анкара сматра терористичким побуњеницима повезаним са ПКК. Турска је такође подржавала туркменске групе и Слободну сиријску армију као своје прокси снаге.
Економска и културна доминација у северној Сирији
Турска је значајно проширила свој економски и културни утицај у северној Сирији. Због стабилности, турска лира је усвојена у разним областима, док је Анкара исплаћивала плате милитантима, полицији и јавним службеницима. Такође је финансирала реконструкцију јавних зграда, инфраструктуре и успостављала универзитете, болнице и школе. Са културне стране, Турска је утицала путем ТВ серија и, што је најважније, успостављањем образовних институција. На пример, 2020. године, 45.000 студената у Африну пратило је наставни план који је укључивао арапски и турски као обавезне предмете, тежећи да култивише про-турско друштво.
Трансакционални заокрет и пост-Асадовска Сирија
Од 2020. године, турска спољна политика је постала све више трансакционална. Анкара је нормализовала везе са кључним арапским престоницама (попут Египта, Саудијске Арабије и УАЕ), одступајући од чисто идеолошког неоосманског позиционирања ка прагматичној регионалној реинтеграцији. Након пада Башара ал-Асада крајем 2024. године, Турска је почела да наглашава територијални интегритет Сирије и подржава нову владу, залажући се за национално помирење. Истовремено, Турска настоји да игра централну улогу у сиријској реконструкцији, лобирајући код земаља Залива за финансијски допринос како би објединила свој технички утицај са финансијском моћи Залива.
0 Коментари