Знамења натприродног избора и реинкарнације
У многим друштвима широм света, белези на телу, урођени недостаци или деформитети посматрају се као јасни показатељи присуства невидљивих, натприродних сила. Посебно је заступљено веровање да су одређени знаци на телу новорођенчади доказ реинкарнације преминулих предака. Код народа Ндембу у Замбији, белези који подсећају на ожиљке од напада леопарда које је имао ујак новорођенчета сматрају се знаком да се велики ловац поново родио у детету. Слична пракса пажљивог инспекцијског прегледа деце ради проналажења белега који одговарају карактеристичним мртвачким мрљама или ожиљцима покојника забележена је и код староседелачких народа Хаида и Тлингит на северозападу Северне Америке.
Телесна обележја оснивача светских религија
Велике историјске религије често повезују своје осниваче и пророке са натприродно генерисаним телесним карактеристикама које потврђују њихов божански статус. Сидарта Гаутама, потоњи Буда, према предању је рођен са тридесет и два главна повољна знака, укључујући белег точка на стопалима, кожне опне између прстију и круг од длака између обрва. Ови знаци су служили као доказ његове будуће величине и духовне супериорности. У исламу такође постоји традиција о телесним одликама „божански вођеног” Махдија, који ће према предвиђањима имати високо чело, кукаст нос, белег на десном образу и специфичан размак између зуба, што су све атрибути које су следбеници препознавали код појединих вођа током историје.
Хришћанска традиција и појава стигми
У хришћанству, појам стигми представља наметнуте ране на рукама, стопалима, боку или леђима, за које се верује да су видљиви знаци учешћа верника у Христовом страдању. Свети Фрањо Асишки сматра се првим познатим стигматиком у историји, а након њега број ових случајева се умножио. Ипак, Католичка црква наглашава да саме стигме нису апсолутни доказ светости, јер је од неколико стотина забележених случајева само мали број канонизован. Поред теолошких тумачења, постоје и научне сумње, при чему истраживачи и поједини теолози упозоравају да многи случајеви стигми могу бити резултат неуролошких поремећаја, хистерије или чак самоповређивања.
Тело као уметнички артефакт и ознака идентитета
Осим природних знакова, намерно обликовање тела културним средствима представља најраспрострањенији начин означавања припадности одређеној групи. Тело престаје да буде само биолошки ентитет и постаје намерно креирана „значка” идентитета кроз трајне или привремене промене. Ове праксе обухватају турпијање зуба, пирсинг, мењање облика ушију, носа или језика, као и специфично дотеривање косе, ноктију и екстремитета. У једноставнијим друштвима, културни идентитет је нераскидиво повезан са верским идентитетом, па се свака промена на телу тумачи и као духовни чин који дефинише човеково место у космосу и друштвеном поретку.
Тело као комплексни означитељ духа и космоса
На крају, из свих наведених примера јасно произилази да људско тело, без обзира на то да ли је одевено, осликано, глатко или прекривено ожиљцима, никада није религијски неутрално. Оно је универзални и сложени означитељ који у себи сажима дух, друштво, сопство и целокупни макрокосмос. Сваки природни белег или намерни захват на телу представља видљив индикатор невидљивих сила, било да су оне магијског или религијског карактера. Тело тако служи као мост између физичке стварности и натприродног света, носећи на себи поруку о човековој судбини, његовом пореклу и вези са божанским сферама.
0 Коментари