Хипотетичка природа канонизације и антички преседан
Доступни извори су неми у вези са природом и идентитетом ауторитета који су потврђивали канон, о критеријумима селективности књига и о појединачним кључним фазама у историји раста хебрејског библијског канона. Овај недостатак отежан је чињеницом да преживела литература обухвата најмање шест стотина година књижевног стваралаштва, током којих је израелско друштво претрпело преображаје. Из тих разлога, свака реконструкција историје канонизације мора остати хипотетичка. Ипак, идеја о канону је била добро утемељена у древном свету; много пре 1000. године пре нове ере, библиотеке Месопотамије су организовале класичну литературу у стандардизован корпус. Стога, формирање библијског канона не треба посматрати као касни развој у Израелу, већ као континуирани процес који је савремен самом библијском периоду, при чему су храмови, свештеници и писари играли важну улогу у очувању списа.
Унутрашњи критеријуми и моћ понављања
Дефиницију канона треба проширити изван чисто историјских, формалних аспеката крајњег резултата. У Израелу, уверење да текстови бележе реч Божију или да су божански инспирисани било је одлучујући фактор за њихово очување. Из тог разлога, ови текстови су се периодично читали или рецитовали. Сама сила понављања је неизбежно и снажно обликовала колективну свест и самоспознају заједнице. Ово је заузврат суптилно преобликовало постојећу литературу и нове композиције у континуираном процесу интеракције између заједнице и њене традиције. Текст, иако упућен специфичној ситуацији у времену, стиче трајну валидност и релевантност независну од тих рестриктивних димензија.
Најранија сведочанства о канонизацији Торе
Најраније сведочанство о процесу канонизације Торе (Петокњижја) потиче из Изласка 24:1–11, који описује како је Мојсије посредовао божанске заповести народу, како их је народ усмено обавезао на послушност, а затим их је Мојсије ставио у писани облик. Овај акт је праћен култном церемонијом јавног читања писаног записа завета. Још један важан текст је Поновљени закон 31 (ст. 9–13, 24–26), где Мојсије поверава Поуку (Тору) верским властима на чување, уз обавезу да се јавно чита на националном нивоу сваких седам година. Овде се светост књиге узима здраво за готово, као и њена трајна валидност и ауторитет, независно од личности Мојсија.
Развој Торе: од Јосије до изгнанства
Једини други запис о јавном читању Торе пре изгнанства долази крајем периода монархије. У 2. Царевима 22–23 описано је случајно откриће „књиге Торе“ 622. године пре нове ере током обнове Јерусалимског храма под краљем Јосијом. Иако се обим овог дела не може прецизно утврдити, мере које је краљ предузео доказују да је оно садржало барем Поновљени закон. Значајно је да је књига дуго била чувана у Храму, да су њена аутентичност и ауторитет одмах препознати, и да је њена обавезујућа природа потврђена на националном сабору. Утицај овог догађаја – темељна верска реформа – оставио је неизбрисив траг и снажно подстакао уздизање Торе као организујућег принципа у животу народа. Процес се убрзао након тога и разумно је претпоставити да је вршен током Вавилонског изгнанства (након 587/6. п. н. е.), јер је опстанак мале, поражене, раскомадане израелске заједнице, лишене државних органа, необјашњив без Торе као средства за очување националног идентитета.
Јездра и Мојсијев ауторитет
У периоду повратка у Сион (након 538. п. н. е.), често се потврђује конвенција приписивања целе Торе Мојсију (на пример, у Малахији, Јездри-Немији, Данилу и Дневницима). До 444. године пре нове ере, „Мојсијева Тора“ била је широко прихваћена. Немија 8–10 бележи да је те године у Јерусалиму одржан јавни скуп на којем је народ тражио да им се прочита „свитак Торе Мојсијеве“. Читање је обавио Јездра, описан као „учењак у стварима које се тичу заповести Господњих и његових закона Израилу“. Очигледно је да је нагласак на подучавању, тумачењу и потврђивању Торе, која је већ дуго била прихваћена. Позадина традиције приписивања Торе Мојсију лежи у чињеници да је он божански изабрана личност кроз чије је деловање извршена социјално-религијска револуција: он је вођа пар екселанс, једини посредник Божје речи и прва особа којој се приписује чин писања у библијској литератури.
0 Коментари