Хиндуистички национализам као израз "нове Индије" и идеолошки конкурент
Хиндуистички национализам је доминантна политичка идеологија у данашњој Индији, која се дефинише као модерно изражавање древне индијске цивилизације и замишља Индију као Hindu rashtra (хиндуистичку нацију). Његови заговорници верују да је хиндуизам, као већинска религија са дубоким коренима, ултимативни извор индијског идентитета. Ова идеологија је повезана са владајућом партијом Бхаратија Џаната партија (БЈП) премијера Нарендре Модија и Сангх Париваром, којим руководи Раштрија Свајамсевак Сангх (РСС), огромна волонтерска организација са око 6 милиона чланова. Примарна конкуренција хиндуистичком национализму је нехрувијанизам – секуларни, социјалистички национализам повезан са странком Индијски национални конгрес. Док оба погледа деле приврженост територијалном интегритету и изузетности Индије, нехрувијанизам се ослања на универзални језик индивидуалних права и захтева да држава одржава „принципијелну дистанцу“ од религије, док хиндуистички национализам инсистира на културном наслеђу.
Политичка идеологија Хиндутва и њена умереност
Хиндутва (Hinduness) је неологизам који се односи на специфичну политичку идеологију коју је формулисао Винајак Дамодар Саваркар 1920-их, а која експлицитно тежи политичкој хегемонији Хиндуса и реализацији циљева попут изградње храма Рам Мандир у Ајођи. Ова визија је више етничка и културна у поређењу са традиционалним верским схватањем хиндуизма. Иако се термини Хиндутва и хиндуистички национализам често користе наизменично, Хиндутва представља само један део спектра који се креће од маргиналног залагања за хиндуистичку теократију (коју БЈП и РСС званично одбацују) до умеренијих ставова. Савремени покрет је у великој мери одбацио Саваркарове најстроже ставове који су нехиндусе видели као оне чија је „света земља далеко у Арабији или Палестини“, фаворизујући уместо тога отворенију идеологију интегралног хуманизма коју је промовисао Диндајал Упадјај.
Модели државе: од "хиндуистичког Пакистана" до "хиндуистичког Израела/Јапана"
Политиколог Канчан Чандра идентификује четири школе мишљења у хиндуистичком национализму. Најстрожа варијанта замишља Индију као „хиндуистичку нацију која је искључиви домен хиндуистичког народа“, где би нехиндуси били присиљени на асимилацију – модел који се понекад назива „хиндуистички Пакистан“. Међутим, модерна БЈП и РСС су се пре усмерили на мање оштар, већински модел сличан Израелу или Јапану. Овај умеренији поглед, који заговара Кевалрам Ратанмал Малкани, прихвата да је Индија „фундаментално политика већинске хиндуистичке заједнице“ док истовремено проширује исте уставне гаранције и формалну правну једнакост на све грађане. Овај приступ је и даље проблематичан за мањине због перцепције да њихово наслеђе мора да буде у другом плану у односу на древну хиндуистичку цивилизацију.
Изборни успех: Модијева комбинација развоја и културног национализма
Изборни успех хиндуистичког национализма растао је како се покрет померао од строже визије ка културном национализму и грађанској религији. Иако је раније (1990-их) БЈП стекла значајан замах мобилизацијом верских осећања око изградње храма Рам Мандир, њен прави раст – прелазак са 20–25% гласова на скоро 40% гласова 2019. године – дошао је под вођством Нарендре Модија. Модијева стратегија се ослања на комбинацију: снажне економске политике развоја, асертивне спољне политике, и ефикасне расподеле социјалних давања. Високи званичник БЈП-а је рекао да „Хиндутва даје брзину ако идете у одређеном правцу, али је социјална заштита точак који чини да све функционише“.
Модернизација и привлачење различитих касти
Модијев бренд хиндуистичког национализма постигао је трајну моћ јер се позиционирао као модернизацијски покрет – за разлику од ретроградних идеологија. Залаже се за оснаживање жена и нижих касти, и успео је да се ослободи свог имиџа партије високих касти Хиндуса. Према политикологу Налину Мехти, „главни кључ“ успеха БЈП-а је „политика социјалне заштите и заступљеност каста“, што је учврстило БЈП као подразумевану странку руралних бирача на северу. РСС такође покушава да редефинише терминологију, тврдећи да су сви становници Индије, укључујући муслимане и хришћане, „Хиндуси“ ако прихватају индијски поглед на свет (Bharat), чиме се национализам изједначава са културном припадношћу.
0 Коментари