Превласт Масоретског типа текста у раном периоду
Испитивање доказа из Јудејске пустиње (Свици са Мртвог Мора) води до закључка да се број варијанти у рукописима смањује пропорционално током времена, док сведочанства све више иду у корист текстуалне традиције која је касније постала позната као Масоретски текст. Ова традиција се одликује конзервативним приступом консонантском тексту: она чува тешка читања, архаичне граматичке облике и правопис, и минимално користи matres lectionis (слаба слова као индикаторе самогласника). Чињеница да су примерци типа МТ бројнији у Кумрану – иако свици нису производ те заједнице – указује на висок престиж који је ова традиција уживала у Палестини током периода Другог Храма, вероватно под покровитељством утицајних кругова смештених у Јерусалимском храму.
Утврђивање ауторитета и текстуална једнообразност
До краја 1. века н. е., традиција прото-Масоретског текста постала је ауторитативна и истиснула је све друге. Овај процес је видљив кроз ревизију Септуагинте у то време како би се ускладила са прото-Масоретским текстом. Рукописи Библије пронађени у Масади (који потичу из времена Бар Кохбиног устанка, 132–135. н. е.) су готово идентични са нашим примљеним текстовима, што потврђује успостављање јединственог стандарда. Овај закључак је појачан секундарним сведочанствима: неслагања између садукеја и фарисеја никада се нису односила на разлике у тексту Светог писма, а рани хришћани нису тврдили да имају супериоран или различит хебрејски текст.
Рабинско сведочанство о фиксном тексту
У рабинској литератури не постоје разлике у мишљењима о библијским читањима, већ само различите интерпретације истог текста. Рабински материјал који говори о постојању различитих текстова такође сведочи о истовременој тежњи ка смањењу те плуралности и постизању једнообразности. Постојање „исправљача књига“ које је подржавао Храм, „модел свитка“ који се чувао у Храму, и херменеутичко извођење правне одлуке из једног сувишног слова вав у тексту – све то претпоставља да је текст био неповратно фиксиран у правопису и садржају. Овај закључак је наглашен и активностма софрим (званичних писара) које су рабини тумачили као „бројаче“ јер су бројали слова у Тори и означавали њен средњи сугласник како би осигурали тачан пренос.
Античка потврда концепта званичног текста
Два античка извора потврђују да је концепт званичног, фиксног списа био дубоко укорењен у јеврејским ученим круговима. Грчко Писмо Аристеју (касни 2. век пре н. е.), које описује настанак Септуагинте, говори о нетачним копијама Торе и преноси званичан александријски захтев првосвештенику у Јерусалиму да достави тачну хебрејску копију за превођење. Слично томе, Јосиф Флавије се хвалио да Јевреји толико поштују своје списе да се нико не би усудио да дода, уклони или измени ни један слог текста.
Незванични процес успостављања надмоћи
Процес којим је тип Масоретског текста постигао надмоћ и у потпуности заменио све друге није јасан; не постоји доказ о званичном проглашењу рабинских власти. Највероватније објашњење је да је сам концепт светог канона Светог писма – на којем су јеврејске заједнице градиле свој идентитет и који је био у сржи јавне литургије – природно водио ка промоцији стабилизованог, нормативног текста. Текстуална традиција коју су фаворизовали учени и хијерархијски кругови у периоду Другог Храма стекла је висок престиж, а тај тренд је убрзан уништењем Храма и ширењем Дијаспоре, јер је заједнички текст служио као витална кохезивна сила. Све друге верзије су престале да се копирају, одбачене су, и због своје органске природе су пропале, осим оних случајно очуваних у сувим условима попут Јудејске пустиње.
0 Коментари