Симболичка моћ Месеца у средњем веку: хришћанство и ислам
Месец је био дубок и постојан симбол у средњем веку (отприлике 500. до 1500. године н. е.), коришћен на разноврсне и моћне начине у хришћанској и исламској верској традицији. На најједноставнијем нивоу, у хришћанској уметности Месец (уз Сунце) се јавља као начин да се укаже на делатност Божанског у Стварању и космички значај кључних догађаја у историји спасења, као што су Распеће и Страшни суд. У сценама Страшног суда, попут оне у цркви Свете Марије у Кемплију, Сунце и Месец изнад Христа симболизују његову власт над читавом творевином. Месец се, дакле, третира семиолошки – као текст који треба читати и тумачити, носећи дубоко значење.
Месец као симбол политичке моћи и црквеног ауторитета
У хришћанству, Месец је добио и снажан политички симболизам, коришћен за дефинисање сложених односа моћи. У концепту „хијерократије“ (превласт папе над царем), папство је представљено као Сунце које даје светлост, док је државна власт само Месец, који рефлектује Сунчеву светлост. Папа Инокентије III је 1198. године експлицитно користио ово поређење да би успоставио супериорност понтификалне власти. Ипак, много чешће, сама Црква је била симболизована Месецом. Црквени оци као што је Августин Хипонски тумачили су Месец као Цркву: ако Месец генерише светлост, онда он има и „светлу“ (духовну) и „тамну“ (телесну) страну; ако рефлектује Сунчеву светлост, онда Црква добија своје осветљење од Христа, јединог истинског Сунца. У оба случаја, претпостављена инфериорност Месеца у односу на Сунце преноси релативни значај људске институције (Цркве/државе) у односу на Божанско.
Месец као Христово човештво у хришћанству
Даље, хришћански теолози су користили поређење Сунца и Месеца за навигацију између Христовог божанства и човештва. У енглеској проповеди из 14. века, повезаној са виклифистима, Месец представља Христово човештво, док Сунце представља његово Божанство. Ово тумачење наглашава да је Христово човештво (попут Месеца) главно после његовог Божанства (попут Сунца), што се ослања на тадашњу астрономску класификацију Птолемеја, где је Месец био најважнија планета после Сунца. Тиме Месец постаје симбол нечег изузетно значајног: самог Христовог човештва, поново успостављајући релацију супериорности и инфериорности.
Месец у исламу. Пророк Мухамед и чудо поделе
У средњовековном исламу, Месец се повезивао интимно са пророком Мухамедом и чак са Самим Богом, демонстрирајући огромну моћ. У Курану, цело једно поглавље (Сура 54, „Ал-Камар“ – „Месец“) почиње описом чуда поделе Месеца, које је извршио пророк Мухамед. Ово чудо, које су неверници одбацили, служи као основа за медитацију о неверности и њеним последицама. Егзегеза из средњовековног периода (нпр. Ал-Сујути) тумачи ово и историјски (као догађај који су Курејшије одбациле) и есхатолошки (као знак Страшног суда), наглашавајући улогу Месеца у комуницирању пророчке мудрости и Мухамедову моћ као печата свих пророка. Суфијски песник Џами је чак коришћењем гематрије сугерисао да је Месец повећао своју вредност кроз Мухамедов чудесни чин.
Месец као симбол самога Божанства у суфизму
За разлику од хришћанских аутора, који су Божанско задржали као „Сунце“, неки суфијски песници су Месец подигли на највећу позицију ауторитета, изједначавајући га са Самим Богом. Џалал ад-Дин Мухамед Руми идентификује Месец са Божанским, упозоравајући да не треба обожавати рефлексије Бога (месечину на зиду, тј. Стварање), већ прави Извор светлости – Месец (Божанско). Андалузијски суфије попут Ибн Арабија такође су Божанско видели као Месец, при чему Ибн Араби замишља девојку (стару 14 година, због пуног Месеца 14. дана) као Месец, који не мења облик и који превазилази људске когнитивне оквире и линеарне обрасце времена. Стога је Месец, са својим сталним променама облика, био изузетно моћан и сложен симбол који је у оба света преносио дубоке верске, теолошке и политичке поруке.
0 Коментари