Бек, Лео

Глас немачког јеврејства током нацизма

Лео Бек (1873–1956) био је рабин и теолог који је служио као водећи гласноговорник немачког јеврејства током нацистичке ере. Рођен у Лиси (Позен, тада Пруска), образовање је стекао у Вроцлаву и Берлину, где је докторирао. Био је рукоположен за рабина 1897. године у водећој институцији либералног јудаизма. Након службе у другим градовима, 1912. године прелази у Берлин, где постаје изузетно утицајан – био је доцент на Hochschule für die Wissenschaft des Judentums, председник националног удружења немачких рабина и председник организације Б’наи Б’рит у Немачкој.

Отпор и организација под Хитлером

Након доласка Хитлера на власт, Бек је пророчки изјавио да је „хиљадугодишња“ историја немачког јеврејства дошла крају. Имао је кључну улогу у оснивању Reichsvertretung der deutschen Juden, организације која је настојала да уједини јеврејску одбрану, социјалну заштиту и културне активности на националном нивоу. Као председник овог тела, посветио се одбрани права Јевреја, олакшавању њихове емиграције и подизању морала оних који су остали. Његова храбра молитва за Јом Кипур 1935. године, која је укључивала пркосно одбацивање нацистичких клевета, постала је симбол отпора.

Депортација и служба у Терезијенштату

Упркос вишеструким хапшењима због отворености, Бек је одбио да напусти Немачку све док и последњи Јевреј не буде спашен. Наставио је да води јеврејско национално тело чак и након што га је влада присилно реорганизовала. У јануару 1943. године депортован је у концентрациони логор Терезијенштат. У том „узорном логору“ служио је као почасни председник јеврејског савета и посветио се тешењу и подучавању својих сузатвореника. Након ослобођења, одбио је да оде док није био сигуран у безбедност своје заједнице.

Теолошка одбрана и супротстављање хришћанству

Бекови списи одражавају његове животне напоре да одбрани свој народ и веру. Рану славу стекао је оповргавајући антијеврејске тврдње протестантског теолога Адолфа фон Харнака. У својој првој полемичкој књизи, Vorlesungen über das Wesen des Judentums (Предавања о суштини јудаизма; 1905), одважно је прогласио јудаизам супериорним у односу на хришћанство, што му је донело пажњу као шампиону немачког Јеврејства. Користећи психолошки приступ свог ментора Дилтаја, Бек је супротставио јудаизам као „класичну религију“ прожету етичким начелима, „романтичној религији“ хришћанства која уздиже осећања, догму и пасивност.

Наслеђе и вечност народа Израиља

После рата, Бек је емигрирао у Лондон. Последње године посветио је раду у оквиру Светске уније за прогресивни јудаизам и подучавању. Непосредно пре смрти, помогао је у оснивању међународног истраживачког института за проучавање централноевропског јеврејства који носи његово име – Институт Лео Бек. Његово дело Dieses Volk (Овај народ Израиљ), писано у нацистичком Берлину и Терезијенштату, изражава његово оптимистично уверење у вечност јеврејског народа и њихову сталну мисију да се одазову Божјем етичком налогу, пркосећи нацистичком варварству.