Бергсон, Анри

Живот и признања

Анри Бергсон (1859–1941) био је француски филозоф рођен у Паризу, који је предавао на Колеж де Франсу (Collège de France) од 1900. до 1914. године. Његова популарна предавања утицала су на слушаоце из различитих дисциплина. Бергсон је био први председник Комисије за интелектуалну сарадњу Лиге народа, а 1927. године добио је Нобелову награду за књижевност, што сведочи о његовом значају као даровитог писца који је премостио светове књижевности, филозофије и науке. Иако је рођен као Јеврејин, Бергсона је све више привлачио римокатолицизам. Ипак, одбио је да пређе у католицизам због нацистичког антисемитизма, изјављујући „морално прихватање“ католичанства уз захтев да му свештеник служи на сахрани, показујући солидарност са својим сународницима.

Критичко преиспитивање времена и стварности

Бергсон је започео каријеру као следбеник Херберта Спенсера и његовог еволуционизма, али је 1880-их дошао до закључка да наука пружа непотпун поглед на свет. Његово главно неслагање било је у томе што научни концепт времена није могао да објасни искуство трајања. Овај став је довео до његове прве књиге, „Essai sur les données immédiates de la conscience“ (1889; Време и слободна воља). У наставку је испитао однос ума и тела у делу „Matière et mémoire“ (1896; Материја и памћење).

Елан витал и Креативна еволуција

Његово најчувеније дело, „L’évolution créatrice“ (1907; Креативна еволуција), изложило је немеханистички портрет биолошке еволуције. Бергсон је тврдио да еволуцију према вишим нивоима организације покреће унутрашњи витални импулс или „élan vital“. Овај концепт сугерише да постоји стваралачка сила која делује у универзуму, што је било ослобађајуће за многе мислиоце 20. века, јер је остављало простора за интуицију поред разума.

Две врсте морала и трансцендентни Бог

У свом каснијем значајном делу, „Les deux sources de la morale et de la religion“ (1932; Два извора морала и религије), Бергсон је разликовао статички и динамички морал. Статички морал (морал обавезе): Санкционише понашање које је у складу са уређеном заједницом. Динамички морал (морал привлачности): Произилази из мистичног искуства. Витални импулс, који се преноси од Бога преко мистика на друге људе, генерише динамички морал вођен визијом човечанства као целине. До 1932. године, Бергсон је афирмисао трансцендентног Бога љубави који је креативно укључен у људско постојање.

Трајни утицај на филозофију и теологију

Бергсон је био семинални мислилац који је подстицао друге да иду даље од његових закључака. Иако није имао много директних следбеника, његов утицај је био значајан; Амерички филозоф Вилијам Џејмс и језуитски филозоф Пјер Тејар де Шарден позајмили су много од њега, али су се у значајним тачкама одвојили. Бергсонов утицај се наставља код егзистенцијалиста (који користе његову разлику између конвенционалног и „вишег“ морала) и у различитим процесним теологијама (које напуштају класични теизам да би пронашле божанско и људско стваралаштво на делу у свету који еволуира).