Сократ: прелазак филозофије са космоса на човека
Сократ (рођен у Алопеки код Атине) сматра се најважнијим експонентом западне филозофије, а његовим идејама се приписује да су „филозофију спустиле са звезда на земљу“. Док су се ранији филозофи бавили природним појавама, Сократ је фокус пребацио на човека, друштво и морал. Његов кључни допринос био је у томе што је тражио апсолутни принцип сваког моралног концепта, одбацујући релативност и спољашње моралне проблеме. За Сократа, тражење суштине моралности је претходило питањима о томе како лично или друштвено живети.
Живот и војна служба атинског филозофа
Сократ је рођен у породици каменоресца (Софрониск) и бабице (Финарета). Иако је имао природну интелигенцију, није добио формално образовање и накратко се бавио вајарством, чему је посведочио и Паусанија. У 431. години пре Христа, Сократ је започео своју војну службу током Пелопонеског рата, борећи се код Потидеје, Делијума и Амфиполиса. Посебно се истакао у бици код Делијума (424. п. н. е.), где га је генерал Лахес похвалио за храброст. Након рата оженио се Ксантипом, коју су Платон и Ксенофонт описивали као свадљиву жену, док је Сократ користио њихов брак као вежбу за подношење свих људи, чак и најтежих. Имао је три сина: Ламброклеа, Менесена и Софрониска.
Индуктивна логика и акушерска метода
Сократ није оставио никаква писана дела, већ његове идеје знамо кроз Платонове дијалоге. Иако је у почетку био заинтересован за космолошке теорије, разочарао се и посветио моралном развоју човека и формирању доброг грађанина, постављајући темеље трансценденталне филозофије. Аристотел му је приписао употребу индуктивне логике која тежи откривању универзалне и непроменљиве дефиниције (посебно моралних појмова). Сократ је користио дијалектичку методу (дијалог), полазећи од мање прецизне дефиниције да би дошао до важеће и универзалне истине. Овај процес је назвао „акушерском методом“, јер је имао за циљ „рађање“ истините идеје.
Суђење, осуда и прихватање смрти
Године 399. п. н. е. Сократ је изведен пред суд у Атини по двема озбиљним оптужбама: „асебиа“ (безбожност/непоштовање богова које град признаје и увођење нових божанстава) и кварење атинске омладине. Осуђен је већином гласова, а за казну је одређена смрт испијањем отрова (кукута). Иако је његов богати пријатељ Критон понудио да поткупи стражаре како би Сократ побегао из затвора, филозоф је то одбио, верујући да филозоф не треба да се плаши смрти. Каснији историчари сугеришу да је прави разлог његовог прогона и смрти био политички, јер се атинска влада удаљавала од демократије након Пелопонеског рата.
Кључно учење: врлина је знање
Сократ је људе подстицао да се брину о својој души, да буду племенити и врлински, и да траже мудрост која лежи у њима. За њега, правда је оно што човеку помаже да постигне праву срећу и равнотежу душе. Веровао је да права и трајна срећа може бити постигнута само моралним животом. Његове најпознатије изреке су: „Једина истинска мудрост је у знању да ништа не знаш“ и „Неиспитан живот није вредан живљења“. Сократ је тврдио да постоји виша, вечна људска природа са универзалним моралним вредностима које треба да служе као водич људском понашању.
0 Коментари