Богиња зоре и њен космички поредак
Еос (Ἠώς/Ἕως) је била старогрчка богиња зоре и припадала је генерацији Титана, који су претходили олимпијским божанствима. Према миту, рођена је од Титана Хипериона (доносиоца светлости) и Теје („божанствене“, „широкосветлеће“). Њена браћа и сестра били су Хелиос (бог сунца) и Селена (богиња месеца). Њен римски еквивалент је Аурора. Еос је персонификовала славу новог дана, а њен тотемски атрибут била је шафранова боја и руже, због чега је у Хомеровим делима готово увек називана „руменопрста“ (Eos Rhododactylos) и описивана са златним рукама, како отвара небеске капије за Сунце.
Породица и потомство: ветрови и звезде
Еос је имала бројно потомство са својим сапутником Астрејем, богом сумрака (који је био или Титан друге генерације или Гигант). Њихова деца су били Анеми (богови четири ветра: Бореј, Нот, Еур и Зефир) и Астреји (пет „Звезда луталица“ тј. планета: Фенон/Сатурн, Фаетон/Јупитер, Пироис/Марс, Еосфорос/Хеспер/Венера и Стилбон/Меркур). Хесиод је такође назива Еригенија („Ранорођена“) и сматра је родитељком свих звезда и планета. Њена друга позната деца, рођена са тројанским принцом Титоном, били су Мемнон и Ематион.
Афродитина клетва и њене отмице
Еос је у митовима позната по својој трајној заљубљености и незаситој сексуалној жељи, што је последица проклетства љубоморне Афродита (јер је Еос лежала са Афродитиним љубавником, Аресом, богом рата). Због те клетве, Еос је отмицама покупила низ младих мушкараца. Најпознатији случај је тројански принц Титон, за кога је од Зевса измолила бесмртност, али је заборавила да затражи и вечну младост. Титон је због тога заувек остао немоћан старац, закључан у соби, а Еос га је на крају из сажаљења претворила у цврчка.
Улога у рату гиганата и Тројанском рату
Еос је имала важну улогу у Рату гиганата (Гигантомахија) када је, заједно са Хелиосом и Селеном, по Зевсовом наређењу, зауставила своју светлост. Тиме је Зевсу омогућено да сам убере биљку која би џиновима дала бесмртност, спречавајући богињу Геју да их учини непобедивим. У Тројанском рату се појавила као мајка Мемнона, који је погинуо у борби против Ахила. Еос је дубоко оплакивала сина, молила Зевса да га учини бесмртним (што је и учинио), а њена слика са мртвим Мемноном у крилу инспирисала је неке иконографске мотиве, слично хришћанској Пијети.
Кола и наслеђе богиње зоре
Еос своја кола, која сваког дана вуку њени коњи „Пламени сјај“ (Lampus) и „Дневни сјај“ (Phaëton), вози преко неба. Етимолошки, њено име води порекло од прото-индоевропског корена h₂ewsṓs, што је чини сродном римској Аурори и индијској Ушас. Упркос њеној важности, нема познатих храмова или олтара посвећених Еос, иако Овидије алудира на њихово постојање. Етрурска верзија богиње зоре била је Тесан, која се често приказивала како негује, али и као отмичарка младих љубавника, попут Еос.
0 Коментари