Баптистичке цркве

Порекло и темељне доктрине: од анабаптиста до добровољне заједнице

Термин „баптист“ је настао као погрдан надимак „анабаптист“ или „поновно крститељ“, јер су у 16. веку ови реформатори негирали важност крштења деце и инсистирали на крштењу одраслих („крштење верника“), сматрајући га чином личног, добровољног исповедања вере. Најзначајнија литургијска иновација у почетку је била субјект крштења (одрасла особа), а не сам начин крштења (прскање, поливање или урањање), иако је касније урањање постало уобичајена пракса. Још једна кључна карактеристика раног баптистичког покрета, која је шокирала њихове савременике, била је њихова нова идеја да грађанска власт нема право да спроводи верску униформност. Рани енглески баптисти су произашли из пуританских агитација 17. века, делећи њихову забринутост због превеликог папизма у Енглеској цркви, али су се одмах издвојили инсистирањем да црква мора бити добровољно друштво.

Развој и теолошке поделе у Енглеској и Америци

Рани енглески баптисти поделили су се на две главне струје: Опште баптисте (General Baptists, некалвинисти, који потврђују неограничено или опште помирење за цело човечанство) под вођством Џона Смита и Томаса Хелвиса, и Посебне баптисте (Particular Baptists, калвинистичке оријентације, који верују у ограничено или посебно искупљење). Посебни баптисти, који су се појавили касније (1630-е), усвојили су крштење урањањем као симбол Христовог сахрањивања и васкрсења. У Северној Америци, развој је у почетку био спорији, али је Роџер Вилијамс пружио географску и теолошку основу 1636. године оснивањем Колоније Роуд Ајленд на принципу „потпуне слободе у верским питањима“. Иако је Вилијамс кратко остао баптист, његов рад и трајно вођство Џона Кларка у Њупорту обезбедили су прву чврсту основу за баптисте у Новом свету.

Велика обнова и ширење у Северној Америци

Велики раст баптиста у Северној Америци (и шире) уследио је након Велике обнове (Great Awakening) у 18. веку, калвинистичке експлозије еванђеоске ревности. Баптисти, иако нису били главни лидери покрета, постали су највећи корисници тог буђења. Многе конгрегационалистичке цркве у Новој Енглеској су се одвојиле и прешле у баптистички деноминациони дом. У периоду Америчке револуције, лидери као што су Исак Бекус и Џон Леланд повезали су баптистички покрет са узроком грађанске и црквене слободе. Након Револуције, баптисти су остварили феноменалан напредак међу америчким црнцима (и робовима и слободнима), користећи приступачну теологију и црквену структуру која је давала одређену слободу од беле владавине. До средине 20. века, око две трећине америчких црних хришћана били су баптисти, и више од једне трећине свих америчких баптиста били су црнци.

Поделе и доминација Јужне баптистичке конвенције

Током 19. века дошло је до повећане разноликости и подела међу белим баптистима. Најзначајнији расцеп догодио се 1845. године због сукоба око ропства и именовања мисионара који су држали робове. То је довело до организовања Јужне баптистичке конвенције (Southern Baptist Convention - SBC). SBC је агресивно ширио своју базу и до средине 20. века постао је највећа појединачна баптистичка организација на свету и највећа протестантска деноминација у Сједињеним Државама. Њихов северни пандан (данас Америчке баптистичке цркве, САД) је до краја 20. века знатно смањен због сукоба између модерниста и фундаменталиста, док је SBC премашио свој северни еквивалент отприлике десет према један. Укупна чланства северне и јужне „половине“ износила су око деветнаест милиона у 2000. години, док су најстарије црне деноминације имале укупно осам до десет милиона чланова.

Глобална заступљеност и четири карактеристике

Баптистички покрет до почетка 21. века бројао је између 50-100 милиона чланова широм света, од чега је преко тридесет милиона у Сједињеним Државама. У остатку света, њихов број је неравномерно распоређен: Африка 13 милиона, Европа око 1 милион, Азија око 2,5 милиона, а Централна и Јужна Америка нешто мање од 2 милиона. Упркос великој разноликости, баптисти деле четири основне карактеристике: (1) Добровољност (чланство по избору, слобода савести, немешање државе у веру); (2) Пијетизам (приоритет на личном сусрету са Богом и индивидуалност); (3) Еванђелизам (активно проповедање и мисије, како у земљи, тако и у иностранству); и (4) Сектаријанство (држање по страни од екуменског покрета, при чему екстремни покрети попут ландмаркизма тврде да праве баптистичке цркве постоје од апостолског доба).