„Теорија симулације“ доноси вештачку интелигенцију из „Матрикса“ идејама које су мистици и верски учењаци изражавали вековима

Теорија симулације: филозофија и технологија

Теорија симулације је хипотеза која постулира да је физички свет, у којем живимо, заправо компјутерски генерисана виртуелна стварност, попут масовне онлајн игре за више играча. Ова идеја, популаризована филмом „Матрикс“ и радом филозофа Ника Бострома из 2003. године, постаје све кредибилнија с обзиром на напредак технологије. Основни аргумент је да ће, ако људска технологија настави да се побољшава, људи моћи да креирају виртуелне светове неразлучиве од стварности, што сугерише да је напреднија цивилизација то можда већ постигла. Ова теорија поставља фундаментална питања, попут: „Зашто смо овде?“ и „Постоји ли Творац?“, која су вековима била резервисана за верске учењаке.

Паралеле са Аврамским религијама: командни код као Стварање

Теорија симулације имплицира постојање више интелигенције која постоји изван нашег физичког света и која је можда креирала наш универзум, што одражава темељна веровања у многим религијским традицијама. Аврамске религије (јудаизам, хришћанство и ислам) све поштују једног творца, чије је стварање света описано у Првој књизи Мојсијевој (Постање) и Курану. Према овим списима, Бог је једноставно говорио, и оно што је рекао је створено. Слично томе, хипотеза симулације сугерише да је свет створен кроз команде – тј. кроз код. Савремена вештачка интелигенција, која омогућава корисницима да вербалним упитима аутоматски стварају реалистичне виртуелне светове (као што је Google Genie 3), чини идеју стварања универзума путем кода све мање фантастичном.

Однос душе и тела: аватар и реинкарнација

Друга значајна паралела је концепт односа душе и тела. Једна верзија хипотезе симулације, названа „РПГ верзија“ (role-playing game), сугерише да је симулација попут игре за више играча где сваки лик (avatar) представља спољашњег играча који га контролише, што објашњава слободну вољу. Сам термин „аватар“ потиче из санскрита, где у хиндуизму означава инкарнацију божанског бића у људском облику. Ово се подудара са верским метафорама о души која улази или „удише“ тело, као што је описано у хадису или Библији, и идејом да је тело само „одећа“ коју душа облачи, како је то описао Руми и у Бхагавад Гити. Смрт лика у игри (тела) не значи крај играча (душе), што подсећа на учење о реинкарнацији и трајном постојању душе.

Свет као илузија: маја и буђење

Хипотеза симулације се подудара са фундаменталним учењима хиндуизма и будизма о томе да физички свет није стваран, већ резултат „маје“, односно илузије. Ово се често изражава метафором света који је попут сна из којег се може пробудити. На пример, популарна дефиниција термина „Буда“ је „онај који се пробудио“. Свете књиге, попут „Самадхираџа Сутре“, описују све ствари као „облачни замак, сан, привиђење“. Хинду монах Парамаханса Јогананда је илузију маје поредио са глумцима у филму, а савремени аутори хипотезу пореде са видео игрицама, што је иста метафора коју користи и Морфеус у „Матриксу“ (чије име значи „бог снова“), када говори Неу да живи у свету снова.

Закључак: нови језик за стара питања

Иако су наука и технологија које стоје иза теорије симулације модерне (од АИ до Genie 3), ова хипотеза, по својој суштини, пружа савремени језик и оквир за истраживање метафизичких и есхатолошких питања која су већ вековима централна за светске религије. Она не мора нужно значити да су људи бездушне АИ, већ да постоји Виши Интелект или Створитељ, те да је наша свест, или душа, независна од физичког тела. Овај концептуални сукоб између физичке стварности и дубље, скривене истине, чини теорију симулације мостом између научне спекулације и духовних традиција.