Василије Велики

Порекло, образовање и преданост аскези

Василије Кесаријски (око 329–379), назван „Велики“, био је хришћански теолог и епископ Кесарије, један од тројице великих Кападокијских отаца (заједно са Григоријем Богословом и Григоријем Ниским). Рођен је у дубоко побожној и имућној хришћанској породици; његова бака Макрина, родитељи, сестра Макрина и браћа су поштовани као светитељи. Стекао је врхунско световно образовање, студирајући реторику и филозофију у Кесарији, Константинопољу (вероватно код чувеног паганског ретора Либанија) и Атини (заједно са Григоријем Богословом). Након повратка, напустио је обећавајућу световну каријеру зарад хришћанског аскетског идеала. Крштен је у одраслом добу, обишао је монашка насеља широм Истока, а потом се придружио својој мајци и сестри у полупустињачком начину живота у Анесију у Понту.

Епископска служба и пастирска улога

Након што је примио свештенички чин (око 364), Василије је постао стварни вођа дијецезе, а након смрти епископа Јевсевија (око 370), изабран је за епископа Кесарије, чиме је постао митрополит Кападокије. Своју службу је обављао на изузетан начин, пружајући пастирску бригу у свим аспектима живота Цркве. Вернике је водио дубљем разумевању вере, посебно путем својих проповеди. Основао је социјалне установе за помоћ сиромашнима, које је финансирао продајом својих поседа. Такође је дао смернице монашком покрету, који је тада цветао, али је често био „секташки“, интегришући га у ширу хришћанску заједницу. Непрестано је радио против доктринарних и политичких подела унутар Источне цркве и између Источног и Западног хришћанства.

Кључна писана дела и монашка правила

Василијева дела су добро очувана и одражавају његову потрагу за хришћанским савршенством. Заједно са Григоријем Богословом, саставио је „Филокалију“, антологију извода из Оригенових списа, показујући критичку асимилацију његове теологије. Написао је и „Моралије“, збирку од преко 1.500 новозаветних стихова распоређених у осамдесет правила за савршен хришћански живот, намењених не само монасима већ свим верницима. Најважнија његова аскетска дела су „Мали аскетикон“ и каснија, пуна верзија „Велики аскетикон“, која садржи систематске регулације киновитског (општежитељног) монашког живота. Његових 366 сачуваних писама су драгоцен извор о историји Цркве у 4. веку.

Догматско учење о Тројици

Најважнија догматска дела Василија Великог су „Против Евномија“ (око 364), побијање екстремног аријанизма, и значајна расправа „О Светом Духу“ (око 375), усмерена против оних који су порицали да Трећем Лицу Тројице треба одати једнаку славу. Василијева теологија је била подједнако „теоријска“ (контемплативна) и „практична“ (пружање смерница за живот). Према њему, проблеми у Цркви настају због неуспеха хришћана да живе у складу са вером, те је инсистирао на примени Божијих заповести (љубав према Богу и ближњем). Иако није експлицитно захтевао исповедање божанства Светог Духа (што је разочарало његове пријатеље), јасно је тврдио и јединство Божанске суштине и разлику три Лица (Оца, Сина и Светог Духа), чиме је предухитрио дефинитивну формулацију вере у Тројицу од стране Другог васељенског сабора у Константинопољу (381).

Надметање и наслеђе на Истоку и Западу

Василије Велики је имао дубок и далекосежан утицај и на Источно и на Западно хришћанство. Његово учење о Тројици, које су даље разјаснили остали Кападокијски оци, постало је нормативно за хришћанство и основа за превазилажење подела насталих из тринитарних контроверзи. Источно монаштво и данас следи (уз модификације) Василијево правило, које је такође било један од важних извора за западно монаштво. Такозвана „Литургија Светог Василија“, која се и даље користи у Православној цркви, потекла је из његове праксе и списа. Његов живот и учење представљају извор инспирације за многе хришћане кроз векове.