Базилика, катедрала и црква

Етимологија и настанак хришћанских богомоља

Термини базилика, катедрала и црква коришћени су за именовање хришћанских верских објеката. Реч „црква“ је изведена из грчког киријакос („Господњи“), означавајући зграду која припада Богу. Катедрала је црква у којој се налази епископски престо (катедра), док се базилика односи на тип римске јавне зграде која је претходила хришћанству, често повезана са краљевским статусом. У раним вековима хришћанства, хришћани, који су у почетку били Јевреји, састајали су се у приватним кућама (тзв. кућна црква) ради одржавања Господње вечере (Евхаристије). Ова ситуација се драматично променила након преобраћења цара Константина I 313. године, када је хришћанство постало државна религија, а скромност трпезарије замењена је монументалношћу јавних грађевина.

Базилика: од римске дворане до свете стазе

Када је Константин I наложио изградњу храмова, користио је облик базилике, типа римске грађевине која је комбиновала религиозне конотације са критеријумима службене зграде. Хришћанска базилика била је монументална јавна грађевина у којој је царски култ замењен побожношћу према Богу као небеском цару. Иако у почетку није било јединственог плана, базилика је до краја 4. века добила препознатљиву форму: правоугаона лађа (брод), окружена бочним бродовима, која је водила до полукружне апсиде на источном крају. У апсиди се налазио епископски престо, а испред њега олтар. Овај ентеријер је дефинисан као стаза – континуитет обезбеђен стубовима и прозорима, са олтаром као циљем и центром евхаристијске радње, симболизујући Христа као посредника. Базилика је добро одговарала потребама хришћанских заједница и остала је прототип за наредних хиљаду година.

Западни средњи век: подела простора и нови стилови

На архитектуру западног средњег века највише су утицала два фактора: све већа разлика између свештеника и лаика и дефинисање улоге свештеника као приноситеља жртве мисе. То је довело до развоја олтарских преграда које су готово одвајале свештенство од верника, а светилиште је постало одвојена просторија. У катедралама се, под утицајем монаха, уводила и посебна ограђена хорска секција. Додатни олтари и бочне капеле су се умножавали због потребе сваког свештеника да служи дневну мису. Архитектонски стилови су се даље развијали: романика (после 1000. године) је увођењем свода ујединила плафон и зидове, стварајући серију увала, чиме је ослабљен правац запад-исток. Готски стил (од средине 12. века), са шиљастим луком, нагласио је вертикалност, симболизујући кретање ка небу. На почетку 15. века, ренесанса је вратила класичне елементе и хоризонталност, тежећи хармонији и људској мери.

Архитектура православља и барок

У православљу дошло је до одлучујућег прекида са базиликанском традицијом у 6. веку под царем Јустинијаном, када је превладала употреба куполе. Купола је идеолошки представљала симбол неба и довела до преференције централизованог плана, грађеног по принципу балдахина (купола на четири стуба). У овом стилу, простор зрачи надоле, а оваплоћење добија архитектонски израз – небеско (купола) се спушта на земљу. Унутрашњост је често била прекривена мозаицима, који су приказивали преображење материје. Од 14. века у Русији се уводи иконостас – чврста преграда прекривена иконама која у потпуности одваја светилиште, чиме се наглашава контемплација и замењује концепт пута. На Западу, барок (као реакција контрареформације) у 16. веку доноси објекте који изражавају црквену самоувереност, користећи овални план и динамичну тензију, претварајући литургију у „божанско позориште“ са снажним нагласком на визуелној пропаганди и присуству освећених дарова на главном олтару.

Протестантизам и модерни покрети

Протестантска реформација је у 16. веку довела до промена у архитектури богомоља, истичући заједништво Евхаристије и важност проповедања, те снижавајући баријере између свештенства и лаика. Протестанти су углавном фаворизовали неку врсту централизације како би изразили идеју окупљене заједнице. Лутерани су сто, проповедаоницу и крстионицу довели заједно у троструки литургијски фокус (Prinzipalstück). Англиканци су фаворизовали аудиторне цркве Кристофера Рена, које су омогућавале свима да чују и виде. Готски препород у 19. веку поново је нагласио духовност, сакраменталност и ритуал, а његови принципи су се проширили на многе деноминације широм света. У 20. веку дошло је до напуштања правоугаоног плана у корист дизајна заснованог на квадрату и асиметрији, под утицајем литургијског покрета (посебно Католичког омладинског покрета), који је промовисао да олтар буде у центру, са верницима око њега. Данас, цркве често имају вишенаменски карактер, а растући екуменски консензус је довео до тога да се многи нови храмови тешко могу разликовати по деноминацији.