Разоткривање екстремистичке реторике: подела и освајање
Речи су моћно оруђе које насилни екстремисти пажљиво бирају како би изградили лојалност међу следбеницима и нанели огромну штету. Истраживање, које анализира реторику иза неких од најгорих терористичких напада, као што су манифест нападача на Крајстчерч и говори Осаме бин Ладена, идентификовало је шест кључних тактика које се користе за мобилизацију. Лингвистичка анализа је показала да екстремистичке поруке могу да се поделе на две главне врсте: оне које јачају везе унутар групе ради стварања заједничке сврхе (кохезија) и оне које одвајају групу од аутсајдера, сликајући их као непријатеље (поларизација). Овакво стварање снажног групног идентитета чини да слеђење екстремних акција делује као доказ лојалности и припадности. Међутим, саме команде често нису довољне; екстремисти користе управо ове стратегије поделе и кохезије да инспиришу насиље.
Тактике поларизације: оружани сукоб и хероји
Једна од кључних тактика је оружани сукоб, где екстремисти не само да аутсајдере називају различитим, већ их приказују као неморалне и опасне. Угроженост од аутсајдера повезују са лојалношћу и чашћу, користећи „ми“ против „они“ као позадину за позиве на акцију. На пример, Осама бин Ладен је арапске владе које подржавају САД називао „издајничким владама колаборациониста створеним да униште џихад“, док је нападач из Крајстчерча имигранте називао „анти-белим олошем“ који мора бити уништен. Друга тактика је призивање хероја и икона, где се користе познате личности, места или догађаји (попут Саладина или Аја Софије) како би се следбеници осетили делом веће, историјске приче, као браниоци или осветници прошлости.
Религија и прилагођене жалбе као везивна тканина
Екстремисти рутински користе злоупотребу верских текстова, користећи изврнуте и деконтекстуализоване верзије верских списа како би оправдали насиље. Цитирање Бога или верских личности чини поруку легитимном, уоквирујући насиље као моралну или духовну дужност која служи заједничким вредностима групе. На пример, нападач из Крајстчерча цитирао је папу Урбана II из Првог крсташког рата, док је Ал-Багдади погрешно цитирао Алаха. Четврта важна техника је прилагођавање жалби, где екстремисти прилагођавају наводне неправде пре него што их публика и изрази. Речи као што су „понижење“, „неправда“ или „културни губитак“ користе се за везивање следбеника за заједнички циљ. Осама бин Ладен говорио је о „угњетавању“, док је нападач на Крајстчерч упозоравао на „педофилске политичаре“ и имиграцију која ће „уништити наше заједнице“.
Метафоре сродства и принуда на акцију
Пета тактика користи метафоре и поруке сродства. Осама бин Ладен је своју публику величао метафором „Алахови војници“, док је непријатеље описивао као оне „под заставом крста“. Контрасти попут ових појачавају лојалност и непријатељство истовремено. Термини сродства као што су „браћа“, „сестре“, „ми“ и „наши“ претварају странце у породицу, чиме политичка дужност постаје лична, морална дужност попут заштите породице. Насупрот томе, „они“ и „њима“ обележавају аутсајдере као не-сроднике, што уклања емпатију и олакшава оправдање искључења или наношења штете. Коначна, шеста техника је принуда на насилне акције, где се насиље представља као дужност и облик бриге за групу. Фразе попут „дозвољено је“ у џихадистичким текстовима премештају насиље из табуа у обавезу, док се аутгрупа приказује као егзистенцијална претња, што оправдава превентивно насиље као самоодбрану, као у изјави нападача из Крајстчерча да ће „масовна имиграција уништити наше заједнице“.
Примена и одговор на екстремизам
Екстремистичка реторика више није ограничена само на манифесте и онлајн форуме, већ се све више појављује у протестима и политичким дебатама. На пример, „Теорија велике замене“, некада ограничена на екстремистичке текстове, сада је присутна у масовним антиимиграционим протестима. Аустралијска безбедносна обавештајна организација (ASIO) упозорила је на пораст „промовисања комуналног насиља“. Сузбијање екстремизма захтева разумевање и деконструкцију ових реторичких тактика од стране креатора политике, едукатора и лидера заједница. Кључно је подучавање критичке писмености како би заједнице могле да препознају и одупру се принуди. Стварањем контра-порука које афирмишу припадност без подстицања поларизације, могуће је демонтирати језик који претвара заједничке вредности у обавезу мржње и штете.
0 Коментари