Порекло назива и историјски развој асасина
Погрдни назив асасини потиче од арапског израза хашишија, што значи „корисници хашиша“ (Cannabis sativa), а коришћен је за означавање следбеника низари исмаилитске гране ислама. Овај израз су користили њихови непријатељи од 12. века надаље како би стигматизовали исмаилите у Сирији због наводне употребе дроге. Легенду о „реду убица“ којим влада ђаволски „Старац са планине“, а који подстиче на убиство уз помоћ дроге и илузорног раја, пренели су у Европу хроничари крсташких ратова и путници попут Марка Пола. Овај искривљени поглед је дуго био опште прихваћен, подржан раном западном схоластиком, све док га модерна истраживања нису оповргла.
Настанак и борба низари исмаилитске државе
Низари грана исмаилита настала је након спора око наслеђа после смрти фатимидског имама ал-Мустансира (1094). Они који су следили његовог најстаријег сина Низара организовали су се локално у Ирану и Сирији. Посебно у Ирану, суочили су се са снажном непријатељском климом коју је створила милитантно сунитска турска династија Селџука. Овај климатски притисак, који је укључивао теолошке нападе (попут оног од стране ал-Газалија), довео је до осећаја изолације и подстакао низарите на директну политичку и војну акцију против селџучких вођа. Тврђава Аламут у планинама Елбурз у северном Ирану, коју је 1090. заузео Хасан-и Сабах, постала је жариште покрета и центар мреже упоришта у Ирану и Сирији. Низари држава је напредовала више од година, све док није пала под налетом Монгола, што је довело до рушења њених тврђава и великог масакра исмаилита.
Опстанак и модеран препород исмаилита
Историја низари исмаилита након уништења њихове државе и прогона њихових вођа остала је мало позната. У Сирији и Ирану, заједница је преживела прогоне, а низари извори говоре о непрекинутом низу имама. У 15. веку дошло је до новог таласа активности, што је довело до ширења низари исмаилита у деловима Индије и Централне Азије. У модерном добу, заједница је доживела изузетан препород под својим имамима: Султан Мухамед Шах, Ага Кан III (1877–1957) и Шах Карим Ага Кан (1957–2025). Они су одиграли велику улогу у промовисању развојних активности у муслиманским земљама и земљама Трећег света. Данас се исмаилити могу наћи у различитим земљама Азије, Африке, Блиског истока и Запада.
Доктрина и примат та'лима и имама
У доктринарном смислу, низарити су задржали шиитско-исмаилитску визију ислама развијену под Фатимидима, али су посебан нагласак ставили на принцип та'лим, односно ауторитативно учење, као и на космички и метафизички значај имама, чија је улога била да то учење пренесе. Ове темељне идеје добиле су већи значај у условима који су захтевали већу дисциплину и послушност. Због недостатка сачуваних изворних исмаилитских текстова из тог периода, тешко је прецизно проценити доктринарни развој, али један од кључних верских догађаја било је проглашење кијаме.
Значај кијаме и езотеријско разумевање стварности
Кијама је, иако је изгледала као реформа споља, била суштинска афирмација духовног и унутрашњег значења верских чинова, представљајући кулминацију исмаилитске свете историје. Током кијаме, спољашње извршавање ритуала дефинисаних шеријатом није поништено, већ је, како је истакао француски научник Анри Корбен, превазиђено. Симболично значење кијаме била је афирмација езотеријске основе исмаилитске мисли, која је представљала контраст шеријатском оријентисању других школа ислама. Ова доктрина пројектовала је духовну основу за природу имама и за унутрашњу трансформацију следбеника. Научник Насир ал-Дин Туси објаснио је да се физичка веза са имамом мора превазићи развијањем духовне везе, водећи верника ка препознавању хакаике, највишег нивоа реалности у исламу. Након пада Аламута, ова унутрашња потрага за верским смислом довела је до све веће интеракције између исмаилитске доктрине и принципа суфизма.
0 Коментари