Тема вазнесења и духовна трансформација у светским традицијама
Тема успињања на небо (вазнесења) универзална је у многим религијским традицијама, не само као пустоловина, већ као путовање у божанске сфере које резултира трансцендентном визијом и могућношћу обожења или асимилације са Богом. Ритуали уздизања често су повезани са иницијацијом у нови, свети статус, при чему различите културе бележе различите начине успињања, као што су мердевине (Јаковљев сан, Мухамедово виђење, Јован Лествичник), планински путеви или дрво. Ово небеско путовање дели многе карактеристике са апокалиптичком литературом, која га описује као откривење посредовано људском примаоцу уз помоћ анђеоског водича. Уски аспект вазнесења је екстаза (ϵκστασις), стање одвајања душе од тела или превазилажења рационалних граница, слично шаманским ритуалима где „лет” симболизује контролисану екстазу која шаману омогућава приступ исконском времену и духовним равнима кроз ритуалну патњу, смрт и васкрсење.
Есхатолошке доктрине. Од зороастризма до Меркава мистицизма
Теорија уздизања душе на небо (Himmelsreise der Seele), која је интензивно истраживана у 20. веку, вероватно има корене у иранској религији (зороастризму), где су екстатичне праксе хаоме и касније ритуалистичке замене водиле визионарским искуствима. Књига праведног Вираза (Arda Wiraz Namag) је кључни извор који описује Виразово путовање у други свет и етичке доктрине награде и кажњавања. Истовремено, у јудаизму, небеско путовање је централни образац у псеудепиграфским текстовима, као што су Књиге Енохове, где се патријарси и пророци уздижу кроз седам неба. Ово је даље развијено у јеврејском мистицизму Меркаве (кочије Бога), где адепт настоји да досегне седам небеских палата (хехалот), што је есхатолошка традиција која се разликује од планетарних сфера хеленизма.
Грчко-римски свет и гностичка трансформација загробног живота
У древној Грчкој, веровање у каталепсију (привидну смрт) и лет душе било је распрострањено међу јатромантисима (Питагора, Емпедокле), при чему је душа путовала ван тела да би дошла до сазнања. Платон је уобличио ову традицију у апокалипси о Еру, док је Хераклид Понтички наставио да шири небеску есхатологију. До краја првог века нове ере, идеја о подземном Хаду постала је застарела, а Плутарх је модернизовао митове смештајући Хад на небо, испод месечеве сфере. Касним хеленизмом је доминирала опсесија ослобођењем душе из света, што се најјасније огледа у гностицизму (2. и 3. век), где је небеско уздизање кроз седам сфера архоната (злих владара) централна доктрина (гноза). Гностичке технике и мистерије имале су за циљ да обезбеде сигуран пролаз душе до плероме (пуноће) божанства, одбацујући планетарне пороке које је душа стицала приликом спуштања.
Хришћанско и исламско уздизање и средњовековна интеракција
У раном хришћанству, небеска успињања налазе се у апокрифима (Вазнесење Исаијино) и у индиректном искуству апостола Павла, али кључна догма је Вазнесење Христово, које Лука бележи као прекретницу између периода Исуса Христа и Цркве. Христово вазнесење сумира библијску традицију и објашњава Његову улогу искупитеља и посредника између Бога и људи. Паралелно, у исламској култури, најважнији пример је Мираџ (уздизање пророка Мухамеда на небо) које се развило из Куранске индикације (17:1). Мираџ и арапске филозофске апокалипсе (као што је Санајева поема Сеир ал-Ибад) показују сличности са гностичким идејама о обожењу и проласку кроз планете. Ови арапски извори утицали су на средњовековно хришћанство, што је најјасније показано у Божанственој комедији Дантеа Алигерија, где је постојао осмотски контакт са легендама о Мираџу (Liber scalae).
Данте. Небески пут до Емпиреја и блаженог виђења
Данте Алигеријева Божанствена комедија (почетак 14. века) најважнији је извештај о небеском успињању у западном свету, представљајући филозофско и религијско сумирање средњег века. Данте следи птоломејску астрономску концепцију света, путујући са Беатриче (симболом хришћанске љубави) кроз сфере седам планета (Месец, Меркур, Венера, Сунце, Марс, Јупитер, Сатурн) где милост Бога (Тројице) расте са висином. На небу Сатурна види златне мердевине са контемплативним духовима, а након проласка кроз сферу фиксираних звезда и Девето небо (Primum Mobile), достиже Емпиреј. Емпиреј је царство ван времена и простора, прожето вечном светлошћу и љубављу, где светковина анђела и светаца кулминира у вечном виђењу Бога Тројице, чиме се постиже коначно спасење.
0 Коментари