Порекло, дефиниција и универзални облици аскетизма
Реч аскетизам потиче од грчке именице аскезис, што значи „вежба, пракса, тренинг“, првобитно коришћена за физичку припрему грчког атлете, а касније проширена на систематско тренирање воље, ума и душе ради стицања врлине или вишег духовног стања. У религијском контексту, аскетизам се дефинише као добровољан, одржив и систематичан програм самодисциплине и самопорицања, где се тренутна, чулна задовољства одричу ради постизања трансцендентног стања или апсорпције у свето. Корени аскетизма се налазе у примитивном друштву, где су основне форме попут поста, сексуалне уздржљивости и изолације служиле претежно избегавању демонских сила или ритуалном прочишћењу пре приступа боговима. Иако су ове праксе у примитивним друштвима често компулсивне и несистематичне у поређењу са јогом или монашким животом, развијени аскетизам је тамо заступљен код сакралних специјалиста попут шамана. Најчешћи и универзални облици аскетизма су пост, сексуална уздржљивост, сиромаштво, изолација, самонаношење бола (физичког или менталног) и унутрашњи аскетизам, што је духовна дисциплина одвојености од света као таквог („у свету, али не од њега”), што нема еквивалент у примитивној мисли.
Циљеви аскетизма у теистичким и нетеистичким системима
Аскетизам у класичним и модерним религијама укорењен је у развијеном филозофском или теолошком систему који пружа оправдање за његову активност. У теистичким традицијама (јудаизам, хришћанство, ислам), аскетски програми често воде мистичном покрету који тражи лично јединство са божанством, као што је суфизам у исламу, где мистик жели да се утопи у Богу или да доживи тренутни предукус спасења. За разлику од овога, у нетеистичким традицијама (хиндуизам, будизам, џаинизам), мистично искуство кроз аскезу је често равно самом спасењу (просветљењу), као што је реализација идентичности атмана (трајно сопство) и брахмана (основа свега) у јоги, или остварење Буда природе у зену. Циљ је ослобађање од илузија (маја) и патње света. У џаинизму, најстроже аскетске технике имају циљ пречишћавања душе од материјалних прљавштина.
Аскетизам као заслужно дело, кајање и имитација страдања
Аскетске праксе функционишу и као заслужан облик понашања или „добра дела“ које осигурава или олакшава постумну награду. У нетеистичким системима (хиндуизам, џаинизам), самопорицање механички сагорева лошу карму и побољшава будући статус у кругу пресељења душа, иако само дела без знања или реализације не могу довести до самог спасења. У теистичким традицијама, настојање да се заслужи спасење често изазива проблеме због нагласка на спасењу као дару од Бога. Самопорицање, посебно самонаношење бола (самобичевање), користи се као кајање за претходне грешке (Манава Дармашастра, ислам, средњовековно хришћанство). Док у нетеистичким системима кајање механички уклања негативне последице зла, у теизму се изводи како би се заслужио опрост личног Бога. Аскетизам се користи и као средство искушавања или поновног искушавања страдања божанства или људског парадигме (нпр. имитирање Христових мука у католицизму, што постаје средство мистичне уније са Богом).
Аскетски парадокси и „унутрашњи аскетизам” Макса Вебера
Аскетизам показује велику разноликост у циљевима и формама преко култура, понекад са супротним објективима. На пример, самобичевање је у примитивном друштву служило за одагнавање демонских сила, док је у хришћанству служило за мистичну унију са Христовим страдањем. Пост у хришћанству често има циљ стварања бола (као кајање), док је у јоги намењен ублажавању нелагодности и преусмеравању менталне енергије на медитацију (техника, а не лишавање). Аскета увек одбацује „нормално” и „природно” понашање, тражећи екстреме који могу бити дијаметрално супротни: потпуно бријање главе (будистички монах) или нешишање косе (хиндуистички свети човек); вечита тишина или непрекидно појање. Изолација такође има различите циљеве: склад са природом у даоизму, или суочавање са демонским силама код Светог Антонија. Макс Вебер је описао потпуно порицање одбацивања света као „унутарсветски аскетизам” карактеристичан за реформисани протестантизам, где дисциплиновано вршење свог позива у свету постаје служење Богу и потврда спасења.
Психологија аскетизма и потрага за искуственим знањем
Упркос патолошким прекорачењима које постоје у свакој традицији, психолошко језгро аскетизма није у неурозама или психозама, већ у реакцији против чисто теоријског, доктринарног или апстрактног. Аскета жели да сазна искуством, а технике као што су јогичка медитација, хришћанско монаштво и зен показале су велики напредак у саморазумевању, подизању репресије и освешћивању несвесног. Поред духовних циљева, у популарној религији аскете често стичу магичне моћи или чудотворне способности (левитација, чудесно исцељење, читање мисли), иако су ове моћи често препознате као препрека вишим духовним циљевима.
0 Коментари