Древни ашрамски идеал и улога у образовању
Ашрам (санскритски: āśrama) је појам изведен из санскритског корена śram, што значи „интензивно напрезање“ или „напор“. Односи се како на начин живота посвећен верском трагању, тако и на боравиште оних који су тиме ангажовани. Као животни пут намењен Хиндусима „двапут рођеним“ (обично мушкарцима), ашрамски идеал је постављао четири развојне фазе: ученик (brahmacārin), посвећен учитељу; домаћин (gṛhastha), са обавезама према породици, свештеницима и божанствима; одлажење у шуму или пустињак (vānaprastha), који се повлачи од материјалних брига са супругом или без ње; и коначно, одреченик (sannyasin), који напушта сву имовину ради контемплације вечног и тражења мокше (духовног ослобођења). Овај четвороделни систем је први пут јасно дефинисан у Упанишадама, које су написане од стране видилаца (ṛṣis) у шумским испосницама које су такође називане ашрамима. Ашрами су постали места где су млади ученици и старији трагаоци долазили да „седну поред“ (upa-ni-ṣad) поштованог учитеља (gurū). Живот у ашрамима био је једноставан и није било разлика између богатих и сиромашних или међу кастама, иако су у њима првенствено учили дечаци, што је доприносило јазу у образовању између полова.
Обнова хиндуистичких ашрама у модерној Индији
Обнова ашрамског начина живота почетком века може се приписати нео-хиндуистичким покретима и реформаторима као што су Вивекананда, Рабиндранат Тагоре, Махатма Ганди, Шри Ауробиндо Госе и Шивананда. Ови реформатори, иако отворени према Западу, били су индијски националисти и критични према британском колонијализму. Они су креативно интегрисали одабране аспекте западних хришћанских идеја у древне хиндуистичке традиције. Ово спајање је довело до институција које су се идентификовале са једним или више од три традиционална духовна пута (mārgas): путем несебичног деловања и друштвене службе (karma-mārga); путем ритуала и преданог обожавања (bhakti-mārga); и путем контемплативне заједнице с Богом (jñāna-mārga). Овај модерни покрет ашрама привукао је следбенике и са Запада и са Истока, пружајући екуменски модел духовног обнављања и истовремено унапређујући циљ национализма инсистирањем на индијском идентитету и залагањем за независност.
Најистакнутији модерни ашрами и Гандијев утицај
Један од најранијих и најтрајнијих облика обнове ашрамског живота је Мисија Рамакришна, основана од стране Вивекананде, која је комбиновала хиндуистичку традицију одрицања (saṃnyāsa) и несебичног служења (karma yoga) са хришћанским моделима организованог монашког живота. Махатма Ганди је . године основао ашрам Сатјаграха у близини Ахмедабада, који је постао центар за обуку особа свих класа и вера посвећених личносном и националном ослобођењу, повезујући политички напредак са религијом. Ганди је своје ашраме намерно смештао у градове и села, а не у шуме, и настојао је да споји сва три mārgasa. Његови следбеници су живели по једанаест принципа, укључујући ахимсу (ненасиље), сатју (тражење истине), брахмачарју (целибат) и сарвадарма саматву (поштовање свих религија). Највећи и најкомерцијализованији је Ауробиндо Ашрам у Пондичерију, посвећен „интегралној јоги“ која настоји да повеже хиндуистичку духовност са савременим светом.
Хришћански ашрамски покрет и инкултурација
Хришћански ашрамски покрет настао је као креативан одговор индијских хришћана и страних мисионара на колонијалне структуре уграђене у институционално хришћанство, које је отуђивало следбенике од богатог индијског културног наслеђа. Протестантски хришћани су преузели вођство у овом покрету, инспирисани хиндуистичким реформаторима попут Гандија. Први већи хришћански ашрам, Христокула, основан је . године, а протестантски центри су позајмљивали мелодије, инструменте и језик из бакти традиције, наглашавајући социјални рад, образовање и антиколонијализам. Бетани Ашрам, који су . године основали дохалкидонски Сиријци, био је заправо први хришћански ашрам, настојећи да ревитализује дохалкидонску сиријску духовност кроз елементе бакти јоге и ђњана јоге. У Католичкој цркви покрет је добио подршку након Другог ватиканског концила (), када су пионири као што су Жил Моншанен и Анри ле Со основали први католички центар, Сачидананда Ашрам, прихватајући шафранске (kavi) хаљине хиндуистичких одреченика, користећи санскритска имена и градећи капеле у стилу јужноиндијских храмова. Међутим, ови покушаји инкултурације често су наилазили на сумњу и критику хиндуистичке заједнице, која их је видела као прикривену форму хришћанског империјализма.
Консензус о карактеристикама правог ашрама
Уласком у век, појавио се консензус о карактеристикама које треба да поседује прави ашрам, без обзира на верску припадност. Истински ашрами треба да буду отворени за људе свих вера, каста, култура и земаља; да укључују жене (у одвојеним или мешовитим заједницама); да се баве друштвеним неједнакостима; да одговарају на потребе оних који не припадају њиховој деноминацији или секти; да се супротстављају поделама као што су комунализам, фанатизам и фундаментализам; да штите животну средину; да негују плуриформно духовно наслеђе Индије; и да доприносе националној интеграцији.
0 Коментари