Ашарија

Теолошки темељи и класични период

Ашарија, доктрина следбеника ал-Ашарија (умро $935$ .), сматра се најважнијом школом систематске теологије у правоверном исламу. Своје учење заснива на четири извора, по приоритету: Куран, суна, консензус муслиманске заједнице и људски разум. Школа није везана за један правни правац (мезхаб), а њени чланови су се током $10$ . и $11$ . века називали „присталице суне и консензуса” (ахл ас-сунна ва-л-џамаа). Класични период трајао је до почетка $12$ . века и карактерисао га је басрански калам, са формалним језиком и аргументацијом.

Доктринални принципи и седам атрибута

Основни принцип ашарије је да је Бог вечан (qadīm) и безуслован, док је све остало створено и коначно. Ашарија признаје седам главних суштинских атрибута Бога: живот, спознаја, воља, способност деловања, вид, слух и говор, који су стварни и различити, али нису ни идентични ни различити од Божје суштине. Централна и оспоравана доктрина је да је Куран нестворени говор Божји; верниково рецитовање је створено, али је намера која се преноси нестворена. Бог делује без мотива, а Његови чинови су праведни (ʿadl) једноставно зато што су Његови.

Онтологија и људска дела. Атомизам и оказионализам

Ашаријски теолози класичног периода објашњавају свет кроз атомизам и оказионализам. Свет се састоји од атома и акцидената (својстава) које Бог континуирано изнова ствара. Пошто Бог узрокује постојање сваког ентитета, узрочност једног догађаја другим се негира. Људске радње (aksāb) дефинишу се као непосредни објекти „створене способности деловања” које Бог ствара у субјекту када га он намерава. Ово је ашаријско решење за питање слободе и Божјег апсолутног деловања. Школа одбацује таклид (непреиспитујуће прихватање догми), залажући се за формалну и логичку анализу веровања.

Кључне личности и прелазак у други период

Најважнији директни ученик ал-Ашарија био је ал-Бахили, чији су ученици, попут ал-Бакиланија, доминирали следећом генерацијом. Међу наследницима се истиче Абу ал-Маали ал-Џувајни (умро $1085$ .), познат као имам ал-Харамајн, чије је дело најавило промене. Други, каснији период, почео је под утицајем филозофије (falsafah) и хеленистичког учења, а водили су га ал-Газали (умро $1111$ .), ал-Шахрастани и Фахр ал-Дин ар-Рази. Ал-Газали је критиковао формалну теологију, дајући предност мистичном искуству, док је ал-Рази готово у потпуности прилагодио ашаријску теологију филозофском концептуалном универзуму.

Наслеђе и континуитет школе

Првобитни успех ашарије лежао је у постизању кохерентне равнотеже између рационалног разумевања и религијског осећаја укорењеног у конзервативном читању Курана и суне. Јединство школе одржава се кроз заједничко прихватање основног скупа теза, чиме се разликује од ривалских спекулативних школа као што је матуридија, и њеном концептуалном рационализацијом која је одваја од стриктних традиционалиста. Пре свега, осећај за сопствени континуитет традиције омогућава да се ашарија идентификује као јединствена школа кроз векове.