Атрибути Бога. Јеврејски концепти

Рабински концепти: атрибути и суштина

Постбиблијски јеврејски учитељи, рабини Талмуда и Мидраша, нису осећали нелогичност у приписивању Богу квалитета са снажним људским асоцијацијама, ослањајући се на библијске атрибуте (хебр. мидот). За њих, Бог је назван по овим квалитетима (праведан, саосећајан итд.) јер Га тако описује Свето писмо, које је Његова откривена реч. Овај рабински приступ није правио разлику између суштине Бога и Његових атрибута – та дистинкција се појавила тек у филозофски оријентисаном средњем веку. Термин мидот означава границе помоћу којих се сваки Божји квалитет изражава у одређеним околностима.

Баланс правде и милости

Већи део рабинског размишљања о Божјој контроли универзума обухвата суптилну игру између Његове правде и милости. За Бога би било издаја Његове правде да превиди грешност и злоћу („Ко год изјави да је Бог попустљив, губи сопствени живот“). Међутим, Божја правда је увек ублажена милошћу. Он опрашта грешницима који Му се искрено покају и увек је спреман да буде умољен да испољи своје саосећање. Рабинска доктрина мере за меру наглашава да ће, у мери у којој људи покажу милост једни према другима и буду великодушни, Бог њима узвратити благошћу, саосећањем и опростом.

Конкретан језик и Божанско откривење

Рабини су, иако користећи конкретан библијски језик, подразумевали да је Бог свеприсутан, свезнајући и свемогућ. Његово присуство (шехина) је духовно, а не просторно, попут душе која испуњава тело. Они наглашавају да је Бог један и вечан, потпуно нетакнут протоком времена. Ипак, мидраши могу описати како се Бог манифестовао у различитим „облицима“ – попут младог ратника на мору или мудрог старца на Синају – и како се Његов глас прилагођавао сваком појединцу. Ово имплицира разлику између Бога као што је Он у Себи и Бога како се Он манифестује у стварању, иако је у Богу нема трага старости или пола.

Средњовековна филозофија и негативни атрибути

Са доласком средњег века и систематског теолошког приступа, дошло је до радикалне промене. Филозофски мислиоци су тежили да Бога опишу као једноставног, чистог и потпуно јединство, без поделе или мноштвености. Приписивање позитивних атрибута Богу виђено је као ризик од идолопоклонства и сугерисања мноштва божанских бића. Најистакнутији међу њима, Мајмонид, развио је доктрину негативних атрибута. За Мајмонида, рећи да Бог постоји значи само да Он није фикција; рећи да је мудар значи да у Њему нема незнања. Међутим, секундарни атрибути попут доброте и милости могу се користити у позитивном смислу, јер се односе на Божју активност, а не на Његову суштину.

Кабала и модерно схватање

Кабалисти, у својој доктрини о Еин Соф („Безгранични“, Бог какав је у Себи) и сефиротима (моћима преко којих се божанство манифестује), заузимају средњи пут. Иако не допуштају ни негативне атрибуте за Еин Соф, они дозвољавају позитивне атрибуте суштине (постојање, јединство, мудрост) када се говори о Божјој манифестацији у сефиротима. У савременој јеврејској мисли, питање божанских атрибута добија мало пажње, са израженом тенденцијом да се цела тема посматра као донекле небитна за живу веру.