Ашари, ал-

Живот и преобраћење. Од му'тазилизма до традиционализма

Абу ал-Хасан Али ибн Исмаил ал-Аш'ари (260–324. по Хиџри / 874–935. н.е.) је у почетку био присталица му'тазилијске школе и ученик ал-Џуба'ија (умро 915). Међутим, негде пре 909. године, јавно је одбацио му'тазилизам током молитве петком у Басри, прихватајући конзервативнију догму традиционалиста (ahl al-ḥadīth). Након преобраћења, интензивно је писао против доктрина својих некадашњих сарадника, бранећи свој нови став, а касније се преселио у Багдад, где је остао до смрти. Иако му се приписује стотинак дела, сачувано је само шест, међу којима су најзначајнија Maqālāt al-Islāmīyīn (Теолошка мишљења муслимана), које описује различите ставове муслиманских мислилаца, и Al-Ibānah 'an uṣūl al-diyānah (Јасна изјава о темељним елементима вере), које представља полемичко излагање основних догми у формално традиционалистичком стилу.

Ашаријска „средња стаза“ и сукоб са ханабилизмом

Прецизна природа Ал-Аш'аријевог учења била је предмет расправе од самог почетка. Иако је одбацио карактеристичне догме му'тазилизма (нпр. невидљивост Бога), најконзервативнији традиционалисти, посебно ханабиле (Hanābilah), енергично су одбијали да га признају као свог присталицу, сматрајући га „нереконструисаним рационалистом“. Сукоб између ханабила и ашарија трајао је вековима. Већина Ал-Аш'аријевих следбеника и модерних научника сматра да је он заступао доктрину која је била на „средњем путу“ – између рационализујуће теологије му'тазила и антропоморфизујућег фундаментализма радикалних традиционалиста. Његова почетна позиција је успоставила Откровење (Кур'ан и суна) и консензус муслимана као примарне темеље догме, одбацујући аутономни разум као првобитни извор истине, али је наставио да објашњава теолошке тезе формалним језиком калама, дајући им логичку кохерентност.

Темељна доктрина. Оказионализам и Божја природа

Аш'аријева доктрина није потпуно нова, већ је синтеза и адаптација елемената од ранијих теолога, попут Ибн Кулаба (умро 855). У средишту његове теологије налази се одговор на му'тазилијски захтев да је рационални доказ за постојање Бога обавезан, док Ал-Аш'ари тврди да је теолошко испитивање изазвано захтевима пророка, а не аутономно умом. Он користи формални метод заснован на анализи предикативних реченица арапских граматичара да би објаснио Божју природу. Ал-Аш'ари прихвата седам основних „суштинских атрибута“ Бога (способност деловања, спознаја, воља, живот, говор, вид и слух), као и вечне атрибуте као што су Божја рука и лице, које нису антропоморфне, али се не своде ни на метафору нити на само Божје биће. Његов поглед на стварање је у суштини оказионалистички: све што постоји и није вечно, Бог ствара. Људско деловање (kasb или iktisāb) настаје способношћу коју је Бог створио у особи у тренутку делања, а Бог чини оно што Он хоће, а то што Он хоће је праведно по дефиницији.

Методологија и опсег теолошког резоновања

Ал-Аш'аријева теолошка метода била је прецизна, али свесно ограничена. Он се фокусирао на представљање фундаменталних теза на логички неамбивалентан начин, заснован на ригидном скупу дефиниција и принципа, који нису увек детаљно објашњени или аргументовани у његовим текстовима. Рационални аргументи за поједине тезе износе се у најелементарнијем облику, често кроз цитате из Кур'ана који инкапсулирају рационални аргумент. Његов основни циљ био је да јасно изложи основни смисао истине исламских догми, како би се тематски присвојиле у недвосмисленој форми, и да их разликује од јереси. Због краткоће сачуваних дела, чак и каснији ашаријски теолози нису могли увек јасно да утврде његов став о свим важним питањима, што сугерише да је се на многа питања одбио да се обавеже или их није разрадио изнад елементарног нивоа.

Каснији утицај и ширење ашаризма

Ашаријска теологија је брзо стекла утицај и до друге половине 11. века подржавали су је водећи шафијски правници. Историчар Ибн Халдун (умро 1406) сматрао ју је главним током правоверног калама. Утицај ашаризма је продро у друге школе; многи суфији су усвојили ашаријску систематску теологију као догматски темељ својој мистичкој мисли, као што су и неке матуридијске школе показале његов утицај. Чак и касније ханабилске доктрине показују трагове ашаријског језика и концепата, а у једном случају су формулације директно преузете из писања његових следбеника, што потврђује његов трајни и широки значај у религијској и интелектуалној историји сунитског ислама.

Приказ Багдада из 1808. године, преузет из колекције штампаних дела у збирци „Путовања по Азији и Африци итд.“ (ур. Џ. П. Берџу, Британска библиотека); ал-Ашари је провео цео свој живот у десетом веку у овом граду.