„Хвала Богу на овом тренутку“, каже Индијанац из племена Чипева који се преобраћа у јудаизам

Повезивање традиције Чипева и јеврејства

Манилан Хул, припадник Фонд ду Лак Бенда Чипева Индијанаца са језера Супериор, тренутно пролази кроз ортодоксно јеврејско преобраћење и проналази дубоке везе између свог урођеничког наслеђа и јеврејске праксе. Када размишља о рабинској заповести да се од теста за халу (врста јеврејског хлеба) одвоји и спали мали део, он се присећа традиционалне приче својих предака о томе како су се разбољевали од једења сирових састојака пре него што су научили да их скувају. За њега, обавеза „обнове хале“ представља захвалност за знање које „ће одржати мој народ“, претварајући оно што је некада разбољевало у снагу.

Пут од трауме до друштвеног активизма

Хул је имао тешко одрастање; као дечак од 11 или 12 година био је у хранитељској нези јер се његова породица борила са алкохолизмом и дрогом. Након што је матурирао, студирао је позориште, али је брзо напустио студије да би се посветио грађанском активизму. Волонтирао је у кампањи против амандмана за забрану истополних бракова у Минесоти, а доношење закона којим су такве заједнице признате, показало му је да „кроз дубоко релационо организовање, можемо променити свет и учинити га праведнијим“. Пре три године преселио се у Њујорк, где је управо у живој јеврејској заједници пронашао инспирацију која му је променила живот.

Заједничка издржљивост и залагање

У Њујорку, Хул је радио са организацијама као што су AIPAC (Америчко Израелски комитет за јавне послове) и Лига против клевете (Anti-Defamation League), повезујући искуства својих домородачких корена и јеврејског народа. Дивио се томе како је јеврејски народ хиљадама година „морао да се одупире нападима, погромима и клеветању и да остане снажан“. Овај осећај заједничке издржљивости навео га је да повеже домородачки суверенитет са јеврејским самоопредељењем. Он је то доживео као прекретницу – „седму генерацију“, која обнавља отпорност и понос свог народа.

Повратак у Минесоту и преузимање одговорности

Хул се осетио позваним да се врати у Минесоту како би помогао мајци у одгајању свог дванаестогодишњег нећака, након смрти дечакове мајке (његове сестре). Са собом је понео и свој растући јеврејски идентитет, наглашавајући обавезу да се иде тамо где је његов народ, али да се притом држи халахе (јеврејских верских закона) и учења писане и усмене Торе. По повратку, брзо је прихваћен у Домородачку комисију града Дулута, што је доживео као „поклон“ – могућност да свој јеврејски активизам донесе у свој родни град, али и као „обавезу“.

Духовни водич и животна пракса

Манилан Хул свој грађански рад повезује са улогом духовног водича свом нећаку, који поставља велика питања попут: „Ко сам ја?“, „Ко је мој народ?“ и „Како да се повежем са Богом?“. У Дулуту, он наставља да проучава Тору са рабинима Хабада и ортодоксним рабином који спонзорише његово преобраћење. Прошле недеље је обележио први Шабат након повратка, припремајући традиционална јела са урођеничким састојцима (попут хале са јаворовим шећером и дивљег пиринча). За Хула, јеврејство се односи на прихватање животних изазова: „Барух Хашем (Хвала Богу), зар не? Хвала Богу за овај тренутак.“