Живот и академска каријера Јохана Јакоба Бахофена
Јохан Јакоб Бахофен (1815–1887) био је швајцарски научник из богате патрицијске породице из Базела. Студирао је право у Базелу, Берлину (где је био под снажним утицајем историјске правне школе Фридриха Карла фон Савињија) и Гетингену. Након доктората, наставио је студије у Паризу и Лондону. Вративши се у Базел, брзо је постао редовни професор римског права (1841), апелациони судија и члан Сената. Међутим, због политичке кампање у локалној штампи и сукоба са колегама, Бахофен је 1844. године поднео оставку на универзитетску позицију и потпуно се повукао из академског живота. Прекретницу у његовом животу представљају путовања у Италију (почевши од 1842. године) и Грчку, где је кроз посете археолошким налазиштима и гробницама пронашао инспирацију за своје касније радове о антици.
Од римског права до симболичког приступа антици
Бахофенови рани радови били су фокусирани на римско право, укључујући његову докторску дисертацију и инаугуралну лекцију „Природно право и историјско право у њиховим супротностима“. Ипак, након напуштања универзитетске каријере, он је одбацио конвенционалну класичну филологију. Његово преусмеравање ка симболичком приступу антици кулминирало је у два главна дела, нераскидиво повезана: „Симболика гробница“ (Gräbersymbolik, 1859) и „Материнско право“ (Mutterrecht, 1861). У „Симболици гробница“, инспирисан Кројцеровом митологијом, Бахофен мит схвата као „егзегезу симбола“, тврдећи да симболи погребне уметности могу открити истинску суштину антике и религије уопште.
Теорија еволуције друштва и гинекократија
У свом најпознатијем делу, „Материнско право“, Бахофен представља теорију о еволуцији људског друштва кроз три универзалне фазе цивилизације (Kulturstufen) које претходе данашњем патријархату. Прва фаза је хетеризам или афродитизам, обележен сексуалном промискуитетом и социјалном анархијом. Као реакција на овај неред, жене успостављају материнско право, другу фазу, познату као гинекократија. Ову фазу карактерише безнасилна моћ матерфамилијаса, заснована на матрилинеарном принципу (као што је наводно било код древних Ликијаца), која је промовисала побожност, мир и просперитет, са превлашћу хтонских и лунарних божанстава (попут Деметре). Гинекократија се временом дегенерисала у амазонизам, што је довело до реакције мушког принципа кроз дионисијску религију, која је уступила место трећој и последњој фази – патријархату.
Патријархат и симболички контраст
Бахофен је сматрао да патријархат, који се проширио преко Аполоновог принципа, римског права и хришћанства, представља победу духа над материјом, културе над природом и разума над инстинктом. Међутим, он такође у њему види и победу арбитрарне моћи над слободом и насиља над миром. Главни бог ове фазе је Зевс, отац и краљ олимпских богова, који је отелотворио духовни, урански и мушки принцип. У каснијим годинама, Бахофен је почео да проучава савремене етнологе и антропологе попут Луиса Хенрија Моргана, што га је инспирисало да планира ревидирано издање „Материнског права“ и да објави обимне етнолошке податке у својим „Антикварним писмима“ (Antiquarische Briefe, 1880/1886).
Пријем и далекосежни утицај у 20. веку
Током Бахофеновог живота, његове митолошке и историјске студије углавном су игнорисане или критиковане, а цењени су само његови радови о римском праву. Ипак, крајем 19. века почео је да добија на значају као претеча породичног еволуционизма, посебно захваљујући тумачењима Алексиса Жиро-Теулона и интересовању антрополога попут Моргана, који га је сматрао својим претходником. Његове идеје о гинекократији су имале утицаја на Карла Маркса и Фридриха Енгелса (у „Пореклу породице, приватне својине и државе“). Бахофен је највећу популарност достигао 1920-их, када је дошло до „Бахофен ренесансе“. Његов рад је извршио велики утицај на широк спектар области, укључујући психологију (Карл Густав Јунг, Ерих Нојман), књижевност (Томас Ман, Валтер Бенјамин) и феминизам, чиме је снажно обележио културу 20. века.
0 Коментари