Атар, Фарид ал-Дин

Суфијски песник и живот у Нишапуру

Фарид ал-Дин Атар (око 1158–1229. н.е.) био је најважнији суфијски песник дванаестог века и централна фигура у чувеном тројству персијских суфијских песника, које започиње са Сана’ијем (умро 1131.) и кулминира са Џелалудином Румијем (умро 1273.). Атар ('Aṭṭār значи „парфимер“) је по професији био апотекар у базару у Нишапуру, тадашњем административном и интелектуалном центру Хорасана (северни Иран). Једини лични детаљ који се може извући из његових дела јесте да је био више посвећен дружењу са локалним аскетама и суфијама него са својим колегама, признајући да га је од раног детињства „вукла ова посебна група“.

Кључна дела: „Мемоари светаца“ и „Говор птица“

Атар је био више страствени суфијски песник него суви теоретичар мистицизма. Његово најважније прозно дело је монументални компендијум биографија познатих суфија, „Тазкират ал-авлија“ (Мемоари светаца). Његова најпознатија епска поема је „Мантик ал-тајр“ (Говор птица), која описује седам долина које представљају фазе на суфијском путу (Трагање, Љубав, Гноза, Поверење у Бога, Јединство, Збуњеност и Уништење). Птице на крају пута схватају да су оне саме Симург, божанско биће које су тражиле. Друга важна дела укључују „Књигу невоља“ и „Божанску књигу“.

Мистичка теологија и радикална „религија љубави“

Најважнији аспект Атарове мисли лежи у његовој потпуној посвећености суфизму. Иако су информације о његовим духовним учитељима спорне, највероватније је био повезан са кубравија суфијским редом. У персијском говорном свету, Атар је истакнут по својој провокативној и радикалној теологији љубави. Он је у великој мери успоставио књижевну грађевину симболичке поетике средњовековног персијског суфизма својом смелом „религијом љубави“, која свесно слави етику календера, односно „дивљег човека“ неверника, као своју личну етику.

Утицаји и поетски стил

Атарова лирска поезија, а велики део и његове епске поезије, прожета је и под утицајем чудних, парадоксалних изрека мистика попут Бајазида Бистамија (умро 875.) и екстатичних изрека Мансура ал-Халаџа (умро 922.). Истовремено, његова поезија је анимирана сјајним изразима љубави према пророку Мухамеду, кога је описивао симболима као што су светлост, ружа, вољени и душа, показујући његову централну позицију у исламу. Атарова визија је виртуелна антитеза савременог исламског верског фундаменталистичког мишљења, јер наглашава езотерију која омогућава прелазак граница верских универзума.

Толеранција, бол љубавне страсти и визија Бога

Атар је проповедао толеранцију према другим религијама и често је изражавао збуњеност око крајњих питања постојања. Филозофски тон носе његове жалбе на социјалну неправду, сиромаштво и тиранију, које често износи гласом тзв. „мудрих лудака“ ('uqalāyi majānīn). Његово узвишено наглашавање патње љубавне страсти (dard) као суштине човека и свести о Богу типично је за његове афоризме, попут: „Вернику његова вера; јеретику његова јерес. За Атарово срце довољан је само једна унца Твог бола.“ Ове изреке скицирају обрисе суфијске побожности која је изнад конвенционалних граница, било да су оне теолошки означене као „побожна муслиманска форма“ или „јеретичка хришћанска форма“ – јер су обе само вео пред визијом Бога.