Октавијан Август и култ цара (крај 1. века п. н. е.

Порекло и развој култа до Римске републике

Порекло империјалног култа датира из Египта, где су већ у $3$ . миленијуму пре Христа фараони обожавани као богови. Слично томе, концепт култа владара био је добро познат и међу древним Грцима. Многи грчки монарси током хеленистичког периода имали су своје култове, од којих је најпознатији Александар Велики ( $356-323$ п. н. е.), који се прогласио сином Зевса. Један од његових наследника, Птолемеј II Филаделф ( $309-246$ п. н. е.), деификован је за живота, и од његове владавине даље, приношење божанских почасти живим владарима постало је рутина у хеленистичким краљевствима. Када је Рим колонизовао грчке градове у јужној Италији, фокус култа владара се променио. Уместо дефинисане особе, обожавана је богиња Рома, симболични вођа. Ово стање настало је зато што се колонизација грчких градова догодила у републиканском Риму, а као република, није имао једног јединог вођу.

Јулије Цезар, Октавијан и успостављање култа

Ситуација се променила када је Јулије Цезар ( $100-44$ п. н. е.) постао једини господар римског света $48$ . п. н. е. Цезар је поставио темеље култа владара у Риму, делом наглашавајући митско порекло своје породице од Венере, мајке Енеје – а тиме и римске државе. Његов усвојени син и наследник, касније познат као Август Цезар ( $63$ п. н. е. – $14$ . н. е.), увео је потпуно функционалан модел империјалног култа у Риму као једно од својих главних пропагандних средстава новог политичког система, принципата. Цезар је убијен $44$ . п. н. е., а из његовог тестамента постало је јасно да је Октавијан његов усвојени наследник. Сенат је постхумно деификовао Цезара $42$ . п. н. е. као Divus Julius (божански Јулије), чиме је постао први деификовани Римљанин. Истовремено, Октавијан је постао divi Iuli filius (син божанског Јулија), користећи ову титулу да ојача своју политичку позицију. Након победе над Марком Антонијем и Клеопатром $31$ . п. н. е., Октавијан је постао једини владар римског света.

Август и ширење империјалног култа

Наизглед жељан да одржи структуре Републике, Октавијан је $27$ . п. н. е. прогласио да враћа контролу над римском државом Сенату. Истовремено се прогласио за принцепса (princeps), првог грађанина, и добио титулу „Август” (преузвишени). Иако је номинална власт била у рукама Сената, Август је постао једини и неприкосновени вођа. Август је добро знао да империјални култ има традицију и снажну основу на Истоку, па је прво дозволио источним градовима да практикују његов култ да би проценио како би функционисао другде. Најранији храм посвећен Роми (а касније и Августу) изграђен је у Битинији ( $29$ . п. н. е.). Храмови и култна места империјалног култа увек су били посвећени Роми и Августу, а никада Октавијану. Август је своју титулу додавао републиканској традицији култа богиње Роме. Касније су уследили слични центри у западним провинцијама, попут Лугдунума (данашњи Лион) $12$ или $10$ . п. н. е.

Улога заједнице и административни систем

Главни поборник овог развоја био је римски административни систем, који је пружао многе предности свештеницима култа и свима који су били локално укључени у његово успостављање и одржавање. Ово је било посебно значајно за локалну елиту у провинцијама јер је култ цара стварао добре могућности за њих да покажу своју лојалност и административне способности на путу ка вишим нивоима политичког руководства. Постојала је и друга, нешто другачија функција – чланство у magistri или seviri Augustales, главним чуварима култа цара. То су обично били ослобођеници са знатним богатством, жељни да играју важну улогу у финансирању империјалног култа у замену за виши друштвени статус и боље могућности за своју децу. За ниже класе, култ цара је побољшавао њихов осећај припадности царству. У удаљеним провинцијама, људи никада нису срели цара, али су преко култа имали „директну“ комуникацију са владарем, чиме је култ имао посредничку улогу и постао рутински начин изражавања оданости држави.

Природа божанства цара и сврха култа

Бинарна опозиција између човечанства и божанства у грчко-римској религиозној идеологији је парадигма која искривљује разумевање божанствености цара. Деификовани цар био је само divus (боголик), а не deus (бог), а та разлика се манифестовала разликовањем деификованих царева и традиционалних богова. Међутим, постојале су сличности, јер оба култа нису били емоционални, већ ритуалистички. Све док су се следили посебни обреди, нико није тражио емоционалну привлачност према божанском цару или боговима. Политичка функција култа цара била је на првом месту, блиско повезана са војним снагама. Као што су традиционални богови пружали заштиту и благослове у замену за жртве, тако је и у империјалном култу цар био одговоран за заштиту народа кроз своју војну моћ током своје владавине. Оно што су поданици тражили од култа царева било је уверење да ће благостање и мир царства и његових становника трајати заувек. Август је умро $14$ . н. е., и убрзо је, следећи Цезара, ушао у римски пантеон као Divus Augustus (божански Август), чиме је постављен пример за постхумну деификацију већине његових наследника.