Еон

Семантички развој појма еон

Појам еон има дугу историју која се протеже од Хомера до касне антике. У почетку, у индоевропским и хомерским текстовима, еон је значио „живот“ или „виталност“. Касније, у класичној грчкој књижевности, добија значење „животни век“, „доба“ или „период времена“, често у конкуренцији са хронос. У филозофији, нарочито код Платона, еон добија фундаментално ново значење као „вечност“, непокретна слика вечне садашњости, у односу на коју је хронос (време) само покретна слика. Код Аристотела и касније код Филона Александријског и Плутарха, еон постаје живот Бога и вечног универзума, што га чини метафизичким и нематеријалним принципом.

Еон у јеврејским и ранохришћанским текстовима

У јеврејским и ранохришћанским текстовима, посебно у Новом завету, појам еон се користи са двоструким значењем: као „вечност“ и као „период времена“ или „доба“. Овај концепт долази из јеврејског апокалиптицизма и обухвата „ово доба“, које је под влашћу ђавола, и „долазеће доба“, које ће донети испуњење месијанских обећања. Ова доктрина о два доба, са израженим дуалистичким карактеристикама, у неким текстовима, као што су псеудо-Климентове Беседе, подсећа на персијску концепцију два узастопна царства – једно под влашћу зла, а друго под влашћу добра.

Еон као космичко божанство

У хеленистичком добу, еон се персонификује и постаје космичко божанство, популарно у мистеријским и софијским круговима. Његово иконографско представљање варира, а најчешће се повезује са кругом зодијака и змијом која гризе сопствени реп (уроборос), симболом вечног обртања времена. У магијским папирусима Еон се појављује као врховно космичко божанство, господар света (космократор или пантократор), а понекад се поистовећује са Хелиосом или другим соларним божанствима. У Oracula Chaldaica и Corpus Hermeticum он је представљен као други Бог, светлост која потиче од првог, врховног Бога, и делује као посредник између њега и стварности.

Еон и еони у гностицизму

У гностичком универзуму, еон прелази из појма времена у просторни концепт, а множина еони означава градивне елементе више, вечне стварности. Ови еони су хијерархијски распоређени, са специфичним личностима, и представљају духовне суштине које потичу од јединственог првобитног принципа. У неким текстовима, као што су сетски списи, Еон у једнини означава ентитет најближи врховном Оцу. У другим, еони могу да се односе и на ниже, па чак и зле ентитете, као што су архони. Семантичка разлика између еона и анђела у гностичким текстовима често постаје замућена, јер обе категорије служе као посредници између трансцендентног и земаљског света.

Закључак о промени значења

У закључку, семантички прелаз појма еон из временског у просторни контекст, који је већ био присутан у паганској и хришћанској хеленистичкој књижевности, постао је изражен у гностичким списима. За гностике, вечност је суштинска карактеристика великог Еона, док су мањи еони само одрази ове вечности у просторној димензији. Ова трансформација, од јединственог појма до мноштва, од времена до простора, указује на унутрашњи процес у гностичкој митопоеји, која је настојала да апстрактним појмовима да конкретну личност.

Еон приказан као младић са крилима причвршћеним за слепоочнице, стоји у кругу зодијака, са Тером и четири путија (који представљају годишња доба) у близини, римски мозаик, Сентинум, око 200–300. године нове ере.