Аријанство

Опис аријанства и његовог порекла

Аријанство је јеретичка доктрина коју је промовисао александријски свештеник Арије (око 250–336). Његова доктрина истиче радикални примат Оца над Сином. Ова контроверза настала је као резултат спајања три тока: Аријевог теолошког система, умереног Оригеновог учења које је било блиско многим источним епископима и њиховим политичким иницијативама против Александра Александријског. Аријев концепт Божанства био је монархијски, што значи да је само Отац први и јединствени апсолутни принцип божанства, док је Син (Логос) сматран секундарним.

Аријево учење о Сину и Оцу

За Арија, Син, иако је инструмент стварања и спасења, није вечан на исти начин као Отац, јер је само Отац нерођен. Арије је сматрао да је Син прво трансцендентно створење, које је по природи повезано са божанским стварањем, али је ипак подређено Оцу. На овај начин, Арије је развио одређене идеје из Оригеновог учења до крајњих консеквенци, што га је на крају довело до тога да одбаци Оригенову визију Божанства. Арије је тврдио да постоји радикална разлика између Оца, Сина и Светог Духа.

Филозофска основа и природа контроверзе

Аријева мисао је била обликована филозофском перспективом која је наглашавала радикалну трансценденцију првог принципа у Божанству. Он је покушао да објасни однос Оца и Сина на основу строге метафизичке дедукције, без осврта на учења Новог завета о пуном божанству Христа. Због ове ригорозне логике, Арије је остао релативно изолован у теолошким круговима свог времена, чак и међу оним источним епископима који су га подржавали.

Аријанство и Црква

Након што је Аријево учење осуђено на Првом васељенском сабору у Никеји 325. године, многи источни епископи су наставили да се противе усвојеном термину омоусиос („једносуштан“), који означава исту суштину Оца и Сина, иако нису прихватили Аријеву радикализацију. Ови полуаријанци су се залагали за библијске и традиционалне формулације, које су често биле субординационистичке, али без Аријеве логичке строгости.

Политички аријанци и ширење доктрине

Током борби у 4. веку, не само епископи и клирици, већ и неки цареви, као што је Констанције II, сматрани су аријанцима од стране проникејских епископа. Ипак, тешко је утврдити њихову прецизну теолошку мотивацију. Аријанство се проширило на германска племена и преживело је на Западу све до 6. века, чиме је имало дуготрајан утицај на историју хришћанства.