Системи бинарне периодизације
Бинарна периодизација света је најједноставнији начин поделе времена, често изражен као "пре" и "после" неког значајног догађаја. Најпознатији пример је хришћански календарски систем који дели историју на BC (пре Христа) и AD (лат. anno Domini, "у години Господњој", тј. после Христа), који је у шестом веку успоставио монах Дионисије Ексигуус. Овај систем је постао широко прихваћен тек у 11. веку, а негативна хронологија BC усталила се након 1681. године. Сличан концепт постоји и у другим религијама, као што су муслимански календар AH (anno Hegirae, "у години Хиџре"), који почиње Хиџром пророка Мухамеда, и будистичка ера која почиње Будиним достизањем нирване 544. године пре нове ере. Поред историјских догађаја, бинарна периодизација може бити и митска, као што је контраст између митолошког и садашњег времена (нпр. "Сањање" код аустралијских Абориџина), или између садашњег доба и доба које долази у апокалиптичним традицијама.
Иранске традиције светских епоха
Иранске традиције имају веома развијен систем серијске периодизације, иако су најкомплекснији описи забележени у касним пахлавијским књигама из 9. века. Према класичној формулацији из дела Бундахишн ("Књига првобитног стварања"), историја света је подељена на четири периода од по три хиљаде година. У прве три хиљаде година, божанства Охрмазд (добро) и Ахриман (зло) коегзистирају у бесконачном времену. У наредне три хиљаде година, Ахриман напада Охрмаздов свет, али је приморан да се повуче. Током тог периода, Охрмазд ствара материјални свет. Треће раздобље је доба Ахримановог тријумфа, али се он заробљава у материјалном свету. Последњи, четврти период, посвећен је спасењу света, а започиње рођењем пророка Заратустре. Ово раздобље кулминираће доласком спаситеља Саошјанта и последњим судом.
Јеврејске и хришћанске традиције
У јеврејској традицији не постоји изворни систем светских доба. Серија од четири светска царства, налик на онај у Књизи пророка Данила, адаптирана је из иранских текстова. Ипак, уобичајена подела је на „овај век“ и „век који долази“. Хришћанство је на почетку прихватило ову дуалност, али су се у 2. и 3. веку развиле теорије засноване на шестодневном стварању света, при чему сваки дан представља хиљаду година. Овај систем, познат као хексамерални, сматрао је да историја света траје шест хиљада година, а након тога следи хиљадугодишња владавина Христа. Најутицајнији систем развио је Августин у 5. веку, који је историју поделио на шест доба од Адама до Христа, уз додатак седмог доба, миленијума, и осмог, вечног дана.
Митови о понављању и космички циклуси
Постоје и митолошки системи који описују понављање циклуса стварања и уништења. Један од најпознатијих је вавилонски концепт „велике године“ са светским пожаром (екпиросис) и универзалним потопом. Ова идеја је пренета и у грчко-римску филозофију, посебно код стоика, који су веровали у понављање потпуно идентичних светова. У скандинавској митологији, концепт Рагнарока (Ragnarök), уништења богова и света, праћен је Фимбулветром (Fimbulvetr), великом светском зимом. Ипак, постоје и назнаке да ће се свет обновити, а преживели људи поново населити земљу, што указује на циклични образац.
Индијске и мезоамеричке традиције
У индијској традицији постоји један од најсложенијих система космичких доба. Основни циклус, махајуга, подељен је на четири доба (југе) различитог трајања и вредности: критајуга (златно доба), третајуга, двапарајуга и калијуга (садашње доба, доба раздора). Вредност дарме (исправног понашања) опада са сваким следећим добом. У мезоамеричким културама, као што су Астеци, постоји мит о пет сунаца, где свако сунце представља један свет или доба. Сваки од претходних четири света је уништен на другачији начин, док пето сунце, које тренутно траје, представља средиште света и захтева божанско жртвовање за своје постојање.
0 Коментари