Загробни живот. Кинеска веровања

Најранија веровања и промене у схватању загробног живота

Најранији археолошки докази о веровању у загробни живот у Кини, као што је положај тела у неолитској некрополи у Банпоу, тешко се могу тумачити као поуздан извор. Први писани докази потичу из династије Шанг (око 1500–1050. године пре Христа) и откривени су на пророчким костима, који указују на то да су преминули владари одлазили на небо и боравили са божанством. Ово веровање је било резервисано само за краљевску породицу, док о судбини обичних људи нема писаних доказа. У периоду од Зараћених држава до династија Ћин и Хан, долази до значајне промене у схватању загробног живота.

Жути извор и Тамни град

Током периода Источног Џоуа и Зараћених држава, загробни живот се описује помоћу два термина: Жути извор и Тамни град. Жути извор (хуанћуан) је вероватно метафора за подземни свет, повезана са подземним водама, што је детаљно приказано у књизи „Цуоџуан“. Тамни град (јоуду) се први пут помиње у делу „Чуци“ и описује се као злослутно место којим влада „Господар Земље“ (Ту Бо). Овај опис изражава аверзију према загробном животу, јер се Тамни град приказује као суморно и непожељно место. Идеја о тами загробног света остала је присутна до династије Источни Хан, када је загробни живот представљен као „дуга ноћ, без сунца и звезда“.

Бирократизација загробног живота

У време династије Западни Хан (други век пре Христа), концепт загробног живота се мења, и он се приказује као бирократски систем, по узору на земаљску администрацију. Загробни свет, назван „подземље“ (дисиа), вођен је хијерархијом бирократа, као што су „Господар подземља“, „Помоћник магистрата“ и други. Њима је управљао „Жути цар“ (Хуангди). Оваква бирократизација се огледа и у локалним веровањима, где су се на дрвене плочице исписивали „уговори“ како би се потврдило да су жртве и молитве извршене у корист покојника. Присуство „уговора о куповини земље“ у гробовима додатно подржава ову идеју, јер се веровало да је покојнику потребна легитимна имовина у загробном свету. Налази у гробовима династије Источни Хан указују и на то да су покојници морали да плаћају порез и да обављају присилни рад у загробном животу.

Промена стилова сахрањивања

Промена концепције загробног живота огледа се и у еволуцији стилова сахрањивања. Традиционални стил, са вертикалним јамама и дрвеним сандуцима, одражавао је социјални статус покојника. Међутим, током периода Зараћених држава и Хана, појављују се гробнице од опеке које су грађене као подземне куће. Ове гробнице, са предсобљима, бочним коморама, па чак и симболичним кухињама, указују на то да се загробни живот замишљао као реалистична копија земаљског. Овај тренд се огледа и у гробницама са дрвеним сандуцима, где су се појављивале двоспратне структуре са вратима и прозорима, као и разни модели свакодневних предмета.

Двосмислен однос према загробном животу

Ставови према загробном животу били су двосмислени. Иако су неки филозофи, попут Зуангција, имали материјалистички поглед и веровали да нема живота након смрти, археолошки и текстуални докази показују да је за обичне људе загробни живот био стална брига. То се огледа у скупим погребним обредима и гробним добрима, као што је забележио филозоф Ванг Чонг. Слике на гробницама и текстови на предметима често приказују срећан и безбрижан загробни живот са гозбама и прославама. Ипак, текстови о плаћању пореза и присилном раду указују на страх и несигурност у вези са будућношћу, показујући да су загробни живот и смрт били извор амбивалентних осећања.