Увод и идеологија
Иван Аксаков (1823–1886) био је руски публициста и истакнути представник славофилства и панславизма. Као и други славофили, веровао је да је религија одлучујући фактор у обликовању нације и да је суштина руског националног живота (народност) нераскидиво повезана са православљем. Међутим, био је свестан да је Православна Црква под знатним ограничењима и зато се залагао за смањење њене бирократизације и подређености држави.
Нови приступ славофилизму
Аксаков се разликовао од раних славофила. Био је мање усмерен на религију и опрезно је процењивао руског сељака, којег није сматрао идеалом понизности и вере како се често приказивао. Истовремено, отишао је корак даље од својих претходника у пројектовању панславистичке шеме, где би руски народ, управо због свог православног наслеђа, имао централну улогу у ослобађању и развоју других словенских нација.
Однос према Западу и католицима
Аксаков је веровао да је Запад озбиљно ослабљен због своје привржености другим верама, било да је у питању католицизам или протестантизам. Најмање је уважавао словенске нације које су биле лојалне Риму, а посебно Пољску, коју је сматрао отпадником. Ово је наглашавало његово веровање у искључивост православља као основе словенског јединства.
Активизам и политички утицај
Аксаков је активно прикупљао средства за руску експедициону војску која је помагала Србима у борби против Турака 1876. године. Такође је снажно подстицао улазак Русије у рат „за веру Христову“ и у подршку Бугарима 1877. године. Овај догађај представља врхунац његове каријере.
Наслеђе и утицај
Аксаков је током последње деценије живота наставио да апелује на национализам и антисемитизам руског народа. Његова популарност била је огромна, о чему сведочи податак да је његовој сахрани 1886. године присуствовало неколико стотина хиљада људи. Његово наслеђе се задржало у руској јавности, јер је успешно комбиновао дубоку религиозност са политичким идејама панславизма.
0 Коментари