Апотеоза

Порекло и развој концепта апотеозе

Апотеоза је поступак којим се, путем званичних, ритуалних или иконографских средстава, смртној особи додељује статус бога. Грчки глагол apothenoun први пут се појављује у списима историчара Полибија у 2. веку пре нове ере. Иако су Грци сматрали да се богови и људи радикално разликују, изузетним људима су, због њихових квалитета, додељивали статус theios („божански“). Посебно су хероизовани оснивачи градова, добротвори и мировњаци, којима је постхумно додељиван званични култ. Идеја је, међутим, била да се признање да и за живота, као што је био случај са Лисандром након победе код Егеспотамија. Ова концепција је директно утицала на хеленистичку идеологију спасиоца-суверена, а стоици су је примењивали на људе који су се истакли у служби другима.

Апотеоза у хеленистичком свету

У хеленистичком добу, апотеоза добија нове облике, који ће касније утицати на римски култ царева. Александар Велики је успоставио култ за свог пријатеља Хефестиона, налажући да му се приносе жртве „као богу највишег реда“. Његова погребна ломача са пет нивоа наговестила је rogus consecrationis (погребну ломачу) римских цезара. У складу са хеленистичком идеологијом, Птолемеји су постхумну деификацију претворили у државни култ, по коме је краљ био обожаван као ktistes (оснивач) и theos soter (бог-спаситељ). Истовремено се укоренила идеја о живом богу, оличеном у личности суверена, што је била политичка идеја за учвршћивање јединства универзалног царства.

Апотеоза у римском свету

Римска култура је рано прихватила хеленистичке мотиве, посебно идеју о божанству људи, коју су подржавали стоицизам и питагорејство. У римској религији, мртви су колективно деификовани као manes, али је од 2. века пре нове ере почео и процес хероизације истакнутих појединаца, попут чланова породице Сципион. Цицерон је први забележио употребу грчке речи apotheosis, када је покушао да постхумно ода почаст својој ћерки Тулији. Апотеоза митских хероја, попут Ромула, Енеје и Херкула, послужила је као прототип за деификацију Јулија Цезара, а касније и Августа. Цезарова постхумна деификација 42. године пре нове ере, укључујући и појаву комете, поставила је модел за касније царске апотеозе.

Царска апотеоза

Царска апотеоза представља значајну иновацију у верској пракси током преласка из Републике у Царство. Повезана је са култом царева и постала је важан део симболике царске куће. Званични латински термин за царску апотеозу био је consecratio. Од Августа до Константина Великог, 36 царева и 27 чланова њихових породица добили су апотеозу и титулу divus, која се разликовала од deus по томе што је била искључиво за деификоване људе. Ритуал је укључивао изградњу огромне погребне ломаче (rogus consecrationis) на Марсовом пољу, на којој се палило тело или воштана слика покојника. Са врха ломаче би тада полетео орао, симболизујући узношење душе покојног цезара у небески Олимп.

Крај апотеозе и нови обрасци

Након Константиновог преласка на хришћанство 312. године, апотеоза је постала неспојива са новом религијом и била је осуђивана од стране црквених отаца. Константин је вероватно био први цар који је сахрањен без погребне ломаче. Иако су се и даље ковале комеморативне кованице, које су приказивале цара у кочијама како пружа руку Богу, титула divus за хришћане није подразумевала апотеозу. Константинов биограф Јевсевије из Цезареје јасно је навео да је цар стекао хришћанску бесмртност. Његова раскошна сахрана послужила је као модел за касније византијске церемоније за преминуле цареве.